Pokušao sam da shvatim zašto je Veronikina lepota bila tragična

Drago Jančar

Ja sam samo pokušao da shvatim sve to što se dogodilo Veroniki. Zašto je ona morala da nestane? Zašto svi koji su je bilo kada videli pamte trenutak u kome su je videli? Zašto je njena lepota tragična? Možda samo uspeo da naslutim sve to što se dogodilo njoj i svima zajedno s njom u užasnom vrtlogu rata.

Beograd, 5. decembra 2014.

Razgovarala: Tamara Lakić

Roman najprevođenijeg slovenačkog pisca Draga Jančara Te noći sam je video nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga.
Francusko izdanje ovog romana, objavljeno pre nekoliko meseci, izazvalo je veliku pažnju i Jančarova knjiga je upravo nagrađena jednim od najvažnijih francuskih književnih priznanja: Nagradom za najbolju stranu knjigu godine objavljenu u Francuskoj.

Vaš roman deluje upečatljivo, kao da je preuzet iz stvarnosti. Koliko on duguje stvarnim događajima iz slovenačkog, srpskog i jugoslovenskog društva uoči i tokom Drugog svetskog rata?
– U romanu Te noći sam je video neka stvarne osobe dobile su druga imena, ali ne samo iz razloga pijeteta, jer se književno tkivo razlikuje od stvarnosti iako joj se neprestano vraća. Kao što kaže Andersen: „Naše izmišljene priče, napravljene od stvarnosti.“ Tu Andersenovu rečenicu uzeo sam za moto romana Te noći sam je video.

U Vašem romanu smenjuju se priče o istom događaju koje priča pet pripovedača: Stevan Radovanović, kraljev konjički oficir i Veronikin ljubavnik, Veronikina majka Josipina, Veronikin prijatelj nemački lekar Horst, Veronikina služavka Joži, kao i Ivan Jeranek, partizan. Ko Vam je od ovih junaka i pripovedača najbliži?
– Flober je dao, jednom za svagda, odgovor na ovo pitanje: „Gospođa Bovari, to sam ja.“ Morate biti na strani svojih junaka, morate od njih i sa njima živeti, ako želite da pišete tako da vam čitalac veruje. Univerzalna igra ljubavi i nasilja nije nikako osnova za različite likove i njihove tačke gledišta. Želeo sam da u romanu oblikujem neku vrstu poeme u prozi, da razvijem neku vrstu muzičkih motiva. Prva priča u romanu govori o izgubljenoj ljubavi. Druga priča govori o tuzi majke posle nestanka njene ćerke. Potom se junak koji je istovremeno lekar i vojnik pita u svojoj ispovesti o smislu i besmislu rata. Priča služavke svedoči o lojalnosti ali i o otpornosti sećanja preživelih, da bismo na kraju, u petoj delu, dobili priču o ubistvu i o pitanju ljudske savesti pred izazovima istorije u običnom, svakodnevnom ljudskom životu.

Veronika je čudesna žena i svi vide njenu posebnost. Kako je Vi vidite?
– Kada je ušla u roman, stvarna Veronika je postala neka druga osoba, ona je ušla u moj svet i našla se među ljudima koje nije poznavala i na mestima na kojima pre nije bila. To je moj svet i to su neka od mesta mog života. Vranje na jugu Srbije gde sam služio vojsku. Našla se potom u Mariboru 193. godine, gde se nalaze i junaci mog romana Severna svetlost. Neko oživljava sećanje na nju u Minhenu. Neko drugi na seoskom partizanskom pogrebu u Sloveniji. I svi oni govore o njoj. Svi su je videli na svoj način. U noći istorijskog haosa i nasilja svetli njeno lice, možda čak i idealizovano. Ja sam je tako video.

Veronikina nesvakidašnmja lepota na kraju se suočava sa apsoultnim nasiljem.
– U nekom času romana imamo praktično antičku dramu nesporazuma koji nastaje iz neznanja i osnova je tragičnog raspleta. Junak romana, Jeranek, vidi kroz podrumski prozor zatvora nemačkog lekara, Veronikinog prijatelja, kako razgovara s komandantom Gestapoa. Jeranek ne zna da se nemački lekar u istom tom razgovoru, upravo na Veronikin zahtev, zauzima za njegovo oslobađanje iz zatvora. Na kraju je uspeo da ga oslobodi. Ali uskoro u zaljubljenoj i ljubomornoj Jeranekovoj glavi iz ovog događaja proizašla je potpuna konfuzija koja je uzrok čitavog lanca nasilja. I to će se nasilje pokrenuti protiv Veronike koju Jeranek na svoj čudan način voli. Tu počinje njegov sukob sa vlastitim pamćenjem, savešću, krivicom bez krivice. Kao što i svi ostali akteri ovog događaja moraju da prođu kroz takav sukob.
Iako u romanu postoji relativno jednostavna priča, u glavama onih koji su preživeli, pamćenje se kreće preko ivice realnog, u svesti se mešaju iracionalni sadržaji, slike i halucinacije koje su izvan njihovog životnog iskustva. U književnosti, simboli i metafore su takođe dodir nečega metafizičkog, izvan smrtnog.

Vaši junaci su potpuno različiti, ljudi iz različitih sredina, sa posve različitim viđenjem života. Kako ste s njima izlazili na kraj?
– Kada čovek piše ovakve stvari, svaki čas postaje svestan da junaci koje je stvorio, kao što sam ja stvorio ovog nesrećnog Jeraneka, počinju sami da govore. Kada su već došli na scenu, oni uzimaju reč i govore jer izvan toga oni ne mogu da osmisle ni svoj život, ni da zasluže ljudski odgovor. Ja sam samo pokušao da shvatim sve to što se dogodilo Veroniki iz romana Te noći sam je video. Zašto je ona morala da nestane? Zašto svi koji su je bilo kada videli pamte trenutak u kome su je videli? Zašto je njena lepota tragična?
Možda samo uspeo da naslutim sve to što se dogodilo njoj i svima zajedno s njom u užasnom vrtlogu rata.