Dan u Istanbulu
Eugen Šuljgin
Na ulazu i na ulici sve vrvi od ljudi. Neko viče u megafon. Transparenti, zastave, plakati! Ritmično skandiranje.
Beograd, 17. decembra 2016.
Već im je u pozorištu, dok su stajali kod scene, javljeno da je opština otkazala sve završne svečanosti. A obrazloženje? Da, naravno: nepredviđene okolnosti. Gosti su pomalo bespomoćno stajali sa cvetnim buketima u rukama, a onda ih opkoliše. Kakvi su njihovi stavovi po pitanju minulih događaja? Šta misle o situaciji u Turskoj? Šta misle o Redžepu Tajipu Erdoganu? Da li bi Turska trebalo da uđe u Evropsku Uniju? Kako se u njihovim zemljama predstavlja Turska? Da li znaju da ne postoji država u kojoj je više novinara krivično gonjena? Kakvi su njihovi stavovi o odustajanju Ozgura Baškaje usred konkursa? Nijedno pitanje nije vezano za književnost. Nijedno pitanje o učinku konkursa na pisanu reč, pomisli Samler. U larmi je razaznao Antonelino kotrljajuće „r“, Pitov razvučeni južnjački dijalekat i Stefanovo neodređeno mumlanje, dok je Georginin glas bilo nemoguće čuti. A nije ga naročito ni interesovalo da čuje šta su govorili. Zanimalo ga je da sazna gde se denula Selin, iako ga ni to nije u potpunosti angažovalo. I dalje se nalazio izvan samog sebe.
Ne, nema Selin. Probio se kroz gužvu fotografa i novinara, spoticao se na kablove i predao buket cveća svom prevodiocu koja se prilepila za njega.
Kako je izašao u foaje, tako je prestala njegova začaranost. Gde je Selin? Da li traži majku? Možda su se njih dve našle? Da, biće da je tako. Otišla je u pratnji majke, nestala je iz njegovog života ne rekavši ni „zbogom“. A zar baš tako ne mora biti u ovom nestvarnom svetu? Jer, šta se, zapravo, dogodilo u sali? Vrlo dobro zna šta se njemu dogodilo, ali osim toga?
Zajedno se probijaju prema izlazu. Na ulazu i na ulici sve vrvi od ljudi. Neko viče u megafon. Transparenti, zastave, plakati! Ritmično skandiranje. Koliko li ih je? Nekoliko stotina? Gosti se instinktivno pribijaju jedni uz druge. Prolaz im je preprečen. Abdulah, koji ih je predvodio, okreće leđa demonstrantima i pokušava da nadjača larmu. Sigurno govori kako je to samo izraz podrške, zahvalnosti i uzbuđenja, ali, ako je to uzbuđenje, zašto tako preteći zvuči? Zašto su parole tako militantno formulisane? A policijske snage pod šlemovima i pancir-košuljama, štitovima od pleksiglasa i automatskim oružjem, zar su ih doveli da obezbede oduševljenu omladinu ili njih?
Samlera neko gurne. Zamalo što ne padne, ali Stefan ga prihvata. Muškarac koji ga je ćušnuo je ogroman. Ima lice plaćenog ubice, smatra Samler. Besno promatra Samuela i pred nosem mu pokazuje dva prsta. Kažiprst i mali prst, i Samler se priseti šta taj simbol znači. To je obeležje ekstremnih nacionalista, pravih fašista.
Nemiri se pojačavaju. Očigledno su fašisti uspeli da se izmešaju s demonstrantima, i sada izbijaju prave tuče. Abdulah širi svoje kratke ruke kao da bi ih zaštitio, dovikne im nešto i gura ih prema ulasku u pozorište, ali između njih i vrata se stvorio gust kordon muškaraca koji su mahali podignutim prstima. „Love us or leave us“, skandiraju. „Verujte da bismo vas najradije napustili“, čuje Antonelu kako viče, ali izgleda da se znanje engelskog ovih ljudi ograničava na parole.
A onda se sve otvorilo! Samler i ostali pisci dospevaju u žarište bitke, jer iz pozorišta pokulja publika. Za njima u zgradi su ostali samo mladi ljudi željni akcije. Mahači prstima su zbunjeni. Napad odjednom dolazi otpozadi! I iako su snažniji, nemaju šanse. Mladi ljubitelji književnosti su daleko brojniji i manjak besa kompenzuju prostom borbenošću.
Nema sumnje da borba preti da se završi potpunim porazom fašista. Tada u akciju kreće policija. „Suzavac“, dovikne neko. Neko dotura Samleru komad tkanine. „Prisloni to na lice“, vikne mu na uho. Glava tog čoveka je umotana u dugi palestinski šal, ali nisu li mu odnekud poznate te kovrdže koje tu i tamo izviruju? „Ahmete!“ promuklo vikne Samuel. „Pst“, prosikće Ahmet i dohvati ga. Samuel primećuje da ga grupa ljudi sabija bliže ostalim piscima i oni kreću da se probijaju. Iznenada stoje licem u lice s policijskim snagama. Ahmet dovikne nešto i kordon štitova se otvara. Iskobeljala se čitava grupa. Bauljaju niz ulicu, skreću, silaze niz neko stepenište. Samler oseća da ga više nose nego što ga guraju, i odjednom se obreše u nekakvom baru.
Sedaju za neki okrugli sto, zgledaju se. Jesu li svi tu? „Gde je Ahmet?“ poviče Samler.
Nastaje muk. „Ahmet“, upitno promrmlja poneko, gledaju Samlera. „Da, Ahmet! Nemojte se praviti da ne znate o kome govorim. Zar niste videli da su nas on i njegovi prijatelji izbavili iz onog grotla?“
Samuel sedi i sluša kako ostali prepričavaju proživljenu dramu. Na licu mu je osmeh koga nije ni svestan. Pored njega sedi Selin. Vratila je svoju staru majku kući – majka je, inače, mlađa od njega, priseti se on – i došla na večeru. Već je zaboravio da je vrlo diskretno zamolio Abdulaha da je pozove.
Baš tako, sedi i smeši se. Naginje glavu prema Selin i tiho počne da joj priča, kad oseti da mu neko stavlja ruku u džep od sakoa. Okreće se i vidi Abdulahov osmeh. „Evo CD-a s tvojim tekstovima“, prošapuće. „Policiji više nisu interesantni.“
Prevod s norveškog: Sofija Kristensen
Autor je poznati norveški pisac ruskog porekla, počasni potpredsednik Međunarodnog PEN, pisac romana S nekog drugog sveta koji je nedavno objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs