Zašto Spinoza?

Goce Smilevski

Samo pisanje je čin usamljenosti. A možda i potreba za prevladavanjem usamljenosti. Potreba za razgovorom. Upravo zato i ovaj razgovor. Upravo zato i Razgovor sa Spinozom. Eto, zato Spinoza.

28. juna 2013.

Zaista, zašto baš Spinoza?
Onaj ko piše, osim što stalno pokušava da sebi odgovori zašto uopšte piše, sigurno se zapita i zašto piše upravo o onome o čemu piše. Da, zašto baš Spinoza? Iz ove upitanosti nastalo je nekoliko sledećih stranica, kao pokušaj da se pronađe odgovor.
Znao sam da ću pisati o Spinozi u trenutku kada sam prvi put čuo za njega – u gimnaziji, na času filozofije kod profesorke Gordane Đurčinovske, i da sam tada pisao, mogao bih lako da odgovorim: pišem zbog njegove (i ne samo njegove) usamljenosti. Da, tada me nije privlačila njegova filozofija, privlačio me je njegov život: odbačeni mudrac kojem se Jevreji ne približavaju i koji živi bruseći sočiva. Tako je bilo tada, a onda sam zaboravio na Spinozu, i pisao neke druge stvari. Kada sam se pre dve godine vratio ideji da pišem o njemu, ispred mene je ponovo stajala sveska iz filozofije iz gimnazijskih dana i jedna gomila knjiga. Najpre sam čitao samo njegova dela, potom i biografije o njemu – njegovih savremenika Žan-Maksimilijana Lukasa i Johana Kolerusa, i one naših savremenika: Margaret Gulan Vur i Stivena Nadlera, kao i Spinozinu prepisku. Na kraju su došla na red i objašnjenja njegovog učenja.
Žil Delez, veliki (a verovatno i najveći) tumač Spinozine filozofije, u jednom pismu Martinu Džuginu, prevodiocu njegovog dela Ekspresionizam u filozofiji: Spinoza, napisao je: „What interested me most in Spinoza wasn’t his Substance, but the composition of of finite modes“ (Joughin, M.: „Translator’s Preface“, In: Deleuze, G.: Expressionism in Philosophy, Zone Books: New Zork, 1990).
Da, to je ono što bi zainteresovalo i jednog romansijera, a ne samo jednog filozofa – ne supstancija, ne večne stvari, već ograničeni, prolazni modusi. Jednostavnije rečeno – mi sami, i ono što nas okružuje. Samo što se, zbog različite prirode filozofije i literature, filozof (u slučaju Deleza) zanima za ograničene moduse kod Spinoze zbog „viđenja supstancije kao područja imanencije u kojem dejstvuju ograničeni modusi“, a romansijera zanima kako filozof Spinoza tumači ograničene moduse zato što se preko tog tumačenja izražava čovek Spinoza. A čovek Spinoza, sudeći po onome što je rekao filozof Spinoza, skretao je pogled od onog što je ograničeno i prolazno. Po onome što je Spinoza zapisao, mogli bismo da verujemo da se radi o jednom bestrasnom biću, vođenom razumom po jednoj glatkoj (i prilično dosadnoj) putanji postojanja. Ali nije sve tako „glatko“ ni na stranicama njegovih knjiga. Kao što Delez beleži u jednoj drugoj svojoj knjizi koja ponovo ispituje učenje Bento-Baruh-Benediktusa:
„The Ethics is a book written twice simultaneously: once in the continuous stream of definitions, prepositions, demonstrations, and corollaries, which develop the great speculative themes with all the rigors of the mind; another time in the broken chain of scholia, a discontinuous volcanic line, a second version underneath the first, expressing all the angers of the heart and setting forth the practical theses of denunciation and liberation (Deleuze, G.: Spinoza: Practical Philosophy, trans. Robert Hurley, San Francisco: City Lights, 1988, pp. 28–29).
Etika je napisana dva puta, kaže Delez, i ta dvojnost teče paralelno, ali ako je napisana dva puta, i ako u nekim njenim delovima preovlađuje razum, a u drugim „diskontinuitetna vulkanska linija“ koja „izražava sav bes srca“, tada ju je napisao čovek koji je bio dvojan, čovek koji je bio podeljen duboko u sebi, i u kojem su se borili razum i strasti, čovek koji je živeo u očaju zbog takve podeljenosti. Za Spinozin očaj, zaista, nemam nikakav drugi dokaz osim njegovog portreta napravljenog nekoliko godina pre njegove smrti. Ali ima li većeg svedoka o životu jednog čoveka od izraza njegovog lica, posebno o čoveku koji je stalno govorio o očaju kao o negativnom afektu, a ipak nije mogao da ga sakrije čak ni kad su ga portretisali?
Upravo zbog ovakve Spinozine podvojenosti, odlučio sam se za podeljenost romana na prvi i drugi deo, iz čega je sledio paralelan odnos svih definicija i postavki iz Etike, koji, kao što su bili postavljeni u prvom, tako su razrešeni u drugom delu. U prvom delu romana postoji jedan Spinoza koji misli, jedan tipičan homo intellectualis, koji se u drugom delu pretvara u homo sentimentalis-a; onaj ko u prvom delu misli, u drugom oseća. Ovakav postupak doveo je i do izvesne paralelnosti likova Spinoze i čitaoca: ono što čitalac naslućuje u prvom delu romana, to Spinoza saopštava u drugom delu.
Uzajamno su paralelni i likovi Klare Marije fan den Enden i Joana Kazearijusa. Povezivanje Klare Marije sa večnošću / prolaznošću, a Joana sa beskrajem / ograničenošću, bilo je uspostavljeno po tome gde su ovi likovi (a osim likova – i ličnosti) završili svoj život. Klara Marija umrla je u Rimu, Večnom Gradu, a Joan (kojem je posthumno publikovana i jedna knjiga iz botanike) umro je od dizenterije u Malabaru, u Indiji, do koje se tada tako dugo putovalo da je izgledalo kao da se nalazi na kraju sveta, na pragu beskraja.
Kad smo kod paralelnosti – Delez je pronalazi u Spinozinoj filozofiji, kao epistemološku i ontološku. Epistemološki paralelizam, kaže Delez, uspostavlja se između ideje i njenog objekta, dok se ontološki paralelizam ostvaruje između svih modusa koji se razlučuju u atributu.

***
Čini mi se da svaki autor, kada piše, piše i zarad lepote. Onaj ko piše, želi da napiše lepu knjigu. Motiv je sasvim različit kod svih dela, ali cilj je uvek isti. Spinozi su oduvek zamerali da mu je filozofija do te mere usmerena ka etici, da sasvim zapostavlja estetiku. Njegovoj filozofiji nedostaje lepota; sterilna je i dosadna, kažu učeni. Verovatno je tako. Ali, ipak, cilj njegove filozofije je upravo lepota – lepota postojanja. Nadajući se da će svojim učenjem naučiti ljude ne samo da ispravno misle, već i da pravilno žive (dakle: srećno, spokojno i ispunjeno), siguran sam da je Spinoza verovao da će njihov život tako pretvoriti u lepotu ravnu bekskraju i večnosti. Delimično zbog ovakvog nastojanja, iz samog njegovog života odsustvovala je upravo ona – lepota: ekskomunikacija, selidbe, nemaština, samoća. Zato sam, dok sam pisao knjigu Razgovor sa Spinozom, imao jasan osećaj zašto želim da napišem lepu knjigu. Želeo sam da podarim lepotu Spinozinoj samoći. I zato nisam mogao drugačije da završim roman, osim željom za srećan život – roman se završava mogućnošću da Spinoza ponovo proživi svoj deo u vremenu. Možda upravo ovakvo stremljenje – da se razlepša nečija samoća, ako i daje knjizi lepotu iz prostoljudske tačke gledišta, oduzima joj lepotu po vrednosnim kriterijumima nekog kritičara – u delu nema ironije, distance i cinizma, tri glavne tačke koje propovedaju tumači postmodernizma, kojem ovo delo, svakako, ne pripada. Ovo je najokasnelije delo, u naše umno vreme, prezrenog romanizma. Ovde je sentimentalnost suprotstavljena racionalnosti.

***
U početku sam se plašio da neću shvatiti Spinozinu filozofiju. Sada, na kraju, shvatam da je, izgleda, zaista nisam shvatio. A to nije strašno. Ali na samom početku pisanja, rekoh, plašio sam se da ću dati sasvim pogrešno tumačenje osnovnih Spinozinih postavki i da će time delo ciljati na Mesec, a pogoditi Sunce. Taj strah držao me je sve dok nisam pročitao tekst „The encounter with Spinoza“ Pjera Mašrea. U njemu je autor suvereno tvrdio (a i dokazivao) da je Delez, najveći autoritet za Spinozu, na nekoliko ključnih mesta pogrešio u tumačenju filozofa iz Holandije. Ponovo sam uzeo Ekspresionizam u filozofiji: Spinoza i Spinoza: praktična filozofija. Ponovo sam ih pročitao i konačno shvatio – Delezov cilj nije nekakva apsolutna istina (koja, usput rečeno, i ne postoji), već igrivost. Delez ume da se igra rečima, definicijama, postavkama. Njemu, očigledno, nije ni važno da bude u potpunosti veran Spinozinoj filozofiji dok je tumači – njemu je važno da pokaže da je doživljava (makar i pre svega razumom, kao što i priliči jednom filozofu).
Tada sam se osetio sasvim slobodan da se i ja poigram – u romanu je narušena hronologija nastanaka nekih od Spinozinih koncepata: kada je o njima govorio Klari Mariji i Joanu, ovi koncepti su bili tek u začetku… Ali, rekoh, cilj je bila igrivost, dakle pričanje priče, a ako i postoji neka greška u tumačenju Spinozinog učenja u romanu – tada će biti i opravdanja – ah, pa da, on tada još uvek nije imao oformljene te poglede, tako da je možda u to vreme upravo tako shvatao supstanciju i moduse, afekte, spoznaju. Najveću slobodu dao sam sebi kada sam supstanciju, atribute, esenciju, večne i beksrajne moduse i prolazne i ograničene moduse objašnjavao Klari Mariji kao svetleće telo, svetlost, prizme, poigravanje svetlosti… To i jeste jedan od zadataka autora – da bude slobodan i razigran kada piše, i da stvari prikaže iz svoje tačke gledišta. Uostalom, tako Žil Delez karakteriše atribute – različiti atributi su različite tačke gledanja na istu stvar. Svi mi posmatramao jednu istu stvar – protok živih bića kroz vreme i prostor, samo što je svako atribut (tačnije: posmatrač, a ponekad i pripovedač) za sebe, sa svojom sopstvenom tačkom gledišta.
U svakom slučaju, Delezova tumačenja su mi bila od velike pomoći. Do te mere da sam na trenutke, dok sam radio na delu, imao osećaj da knjigu pišu tri ruke – dve desne (Spinozina i moja) i jedna leva (Delez je, kažu, bio levoruk).

***
U jednoj knjizi zapao mi je za oko naslov jedne druge, tamo samo navedene, knjige –Anatomy of Melancholy Roberta Bartona, objavljene u Londonu 1621. godine. Poželeo sam da se ta knjiga „pojavi“ u Razgovoru sa Spinozom, pomislivši kako bi bilo lepo da nekoliko rečenica dela koje je ne samo anatomija, već i anatomija melanholije, zazvuči u delu u kojem jedan melanholik raste u majčinoj utrobi, a tokom tih devet meseci jedan drugi melanholik slika Čas anatomije profesora Tulpa. Pošto sam u to vreme radio magistarski rad na Centralnoevropskom univerzitetu, pomislio sam da bi negde u (ili iz) Budimpešte bilo moguće nabaviti neki primerak knjige, reprint, zapis na mikrofilmu. Sve je bilo uzalud. A onda mi je palo na pamet – jedan od koncepata koje sam razrađivao u magistarskom radu bila je melanholija, onako kako je tumači Julija Kristeva u njenom delu Soleil Noir. Pomislio sam da bi bilo slatko citirati jednu našu savremenicu, a da naslov knjige i autor budu oni od pre skoro četiri veka. Dakle, svuda gde se nalazi citat iz Anatomije melanholije Roberta Bartona, u suštini stoje rečenice iz knjige Crno sunce – depresija i melanholija Julije Kristeve.

***
Razlog za Spinozinu ekskominikaciju iz jevrejske zajednice je nepoznat i, kako kaže jedan njegov biograf: „skriven je za nas verovatno zauvek“. Nikako nisam mogao da se dosetim šta treba da navedem kao razlog za to što su Baruha prokleli rabini, razlog koji su ovi starci prećutali u proglasu (heremu). Sam tekst ekskomunikacije ne navodi ništa konkretno, ničeg nema ni u Spinozinim pismima, niti u nekom drugom dokumentu iz tog vremena. Padale su mi na pamet sve budalaštine zbog kojih bi jedan čovek mogao da bude ekskomuniciran. Na kraju sam se dosetio da bi sveštenike najlakše mogao da ogorči tako što bi propovedao znanja koja bi bila prihvaćena u budućnosti, a nikako u to vreme. I tako sam uveo lik Aksipitera Bigla, od kojeg Spinoza dobija zabranjena znanja. Znanja su, svakako, preuzeta iz teorije evolucije ljudskog roda Čarlsa Darvina i iz knjige A Brief History of Time Stivena Hokinga. Za uzvrat, pak, lika koji je imao njegova znanja nazvao sam Aksipiter (na latinskom accipiter – jastreb, isto što znači i hawk na engleskom), a prezime, osim što zvuči slično kao ime planine Bigla kraj koje je gospodin Aksipiter bio rođen, identično je sa imenom broda kojim je putovao Darvin tokom svojih naučnih eskpedicija.

***
Moglo bi, u saglasnosti sa učenjem čoveka koji se ceo život pozivao na etičnost (i njegovo najznačajnije delo se zove Etika), da se pita da li je etički ispisivati delove njegovog života koji se možda nisu desili. Da li je etički pisati o nečijoj strasti, očaju, nadi, koji možda nisu postojali? Sve što mi pada na um je ona misao Miguela de Unamuna, koji kaže da „Don Kihot nije manje istinit od Servantesa, niti su Hamlet i Magbet manje istiniti od Šekspira“. Tako i Spinoza koji živi u ovom romanu i ovoj drami nije manje istinit od Spinoze koji je živeo od 1632. do 1677. godine, isto kao što čitalac u knjizi nije manje istinit od onog koji knjigu drži u ruci. Uostalom, iako paralelizam nalaže da se dve linije, produžene u beskraj, ne seku, ja verujem da se mi negde ipak srećemo. Možda upravo u beskraju. Pa se tako tamo i Spinoza iz ovog dela sreće sa Spinozom koji je od krvi i mesa, i čitalac iz romana poklapa se sa čitaocem koji čita knjigu, ali u isto vreme nastaje i potpuni susret linija u toj apsolutnoj paralelnosti: nastupa potpuna identičnost između dva Baruha i čitalaca i autora. U beskraju je, očigledno, sve moguće. I sve je jedno.

***
I ponovo, zašto Spinoza?
Kada sam jednog popodneva razgovarao sa parapsihologom Dimetom T. iz Ohrida, pitao me je: „Zašto pišeš baš o Spinozi?“ Da je to bio razgovor sa filozofom, rekao bih mu da je to zbog jedinstvenosti njegove filozofije, zbog njegovog otklona od Dekartovog učenja u pogledu Božje slobodne volje i dihotomije telo / duša. Da sam razgovarao sa teoretičarkom literature, odgovorio bih da me je privlačilo ispitivanje jednog novog narativnog postupka – napisati roman-razgovor između čitaoca i jednog lika. Ali znao sam da razgovaram sa nekim ko je zaista znao istinu još pre nego što sam je izrekao, i ćutao sam (a posle sam se uverio da zna istinu i kad sam je ja zaboravio), osećao sam da treba da dam istinit odgovor, a ja ga nisam znao. „Zašto si bio toliko usamljen, Goce?“, odgovorio mi je Dime T. pitanjem, i vratio me u neka vremena koja sam zaboravio, tamo gde još uvek postoji „prigušena bolest boli“ (Kristeva).
„Pisac se“, kaže na jednom mestu Vladimir Nabokov, „rađa u samoći.“ Ne samo da se rađa u samoći, već i postoji u samoći. I samo pisanje je čin usamljenosti. A možda i potreba za prevladavanjem usamljenosti. Potreba za razgovorom. Upravo zato i ovaj razgovor. Upravo zato i Razgovor sa Spinozom.
Eto, zato Spinoza.

Prevod s makedonskog: Biljana Andonovska

(Odlomak iz romana Razgovor sa Spinozom, Arhipelag, 2008)