David Grosman: Stranica jednog života

Helen Braun

Kada je čuo za smrt sina, David Grosman je zapisao: „Dozvolite mi da stvaram, protiveći se gravitaciji očaja.“ Uprkos tome što i dalje izgleda kao čovek koga je gubitak pogodio kao grom, on se svakog jutra budi uzbuđen, jer, kako kaže, zna da su pred njim časovi pisanja.

Kad je David Grosman bio dečko od sedam godina, imao je običaj da prolazi pored reda drveća na putu u školu u Jerusalimu. Tada je verovao da je duša mrtvih ljudi uhvaćena u zamku svakog od drveta. „Tako sam uobičajio da dodirujem svako drvo nežno i poverljivo“, govorio je. „Dodirivao sam svako na putu ka školi i povratku iz nje. Kao i milioni dece, i on je izbegavao da zgazi na pukotine na pločniku. Dečaku se tako učinilo da je napravio pakt sa stvarnošću: održavajući rituale dodirivanja drveća i izbegavanja pukotina, štitio je sebe u mladosti, a ovaj magijski način razmišljanja produžio se kod njega i u zrelosti.
Sećajući se toga u Londonu, pedesetšestogodišnji pisac mi je rekao: „Postoje vremena kada imate potrebe da se natežete sa životom, da preuzmete kontrolu onda kada nemate nikakvu moć. U Izraelu, gde smo živeli u okruženju beskrajnog rata i straha, imate potrebu da sebi priuštite neka verovanja. Na nišanu terorističkih napada u Jerusalimu devedesetih bilo koje mesto bilo je eksplozivno, ali svako od nas odredio je po jedan kafe za koji je smatrao da je siguran. Nije bilo logike u tome. Jedno od mojih omiljenih mesta odletelo je u vazduh. U tom času nisam bio tamo, ali ljudi su ubijeni. I to me je pogodilo kao da je neki zavet sa svetom prekršen.“
Napravio je pauzu, a onda mi je spomenuo ženu koja je prekrila kućni broj svoje zgrade da vojni izaslanici ne bi nikad mogli da joj jave vest da je njen sin vojnik poginuo. Ali sakrivanjem svog staništa ona ipak nije uspela da se sačuva od neminovnih događaja. Pisac je uzdahnuo. I smrt njegovog sina zakucala je na njegova vrata u dvadeset do tri jednog nedeljnog jutra u avgustu 2006. Komandant tenka Uri Grosman imao je dvadeset kad je poginuo. U mementu, koji je potom obišao svet, Grosman je zapisao: „Osoba koja je bila pred interfonom rekla je da dolazi u ime vojske, i ja sam sišao da otvorim vrata, razmišljajući: ’To je to, gotovo je sa životom.’“ Ipak, pisac je uspeo da preživi uz pomoć žene i dvoje preživele dece. Nastavio je da piše, uz reči: „Dozvolite mi da stvaram, protiveći se gravitaciji očaja.“ Njegov novi roman „Do kraja zemlje“ donosi priču o ženi čiji sin preduzima poslednju, opasnu akciju izraelske armije pre završetka vojnog roka. Kao i ona prava majka koja je prekrila svoj kućni broj, fikcionalna Ora misli da ako se obezbedi, strašne vesti neće moći da je nađu i njen sin će biti spašen. Baš stoga ona pešice kreće za Galileju, sa starim prijateljem i nekadašnjim ljubavnikom. Dok idu peške, ona priča o svom dečaku, održavajući ga u životu snagom svoje ljubavi, sećanja i stalnog pokreta svog tela. I pita se: „Kako da objasnim i oživim celo svoje biće i telo samo s rečima – o, Bože, samo rečima?“
Pol Oster uporedio je Oru sa najvećim ženskim karakterima u književnosti: Floberovom Emom i Tolstojevom Anom. Grosman nije ni trepnuo kad sam mu spomenula ova poređenja, ali mi je rekao da, pošto je ovo roman o porodici, misli da bi majka trebalo da bude u njegovom središtu. „Postoji, uostalom, nešto majčinsko u pisanju samom; u načinu na koji pisac pristupa karakterima, na koji predstavlja sve njihove osobine i nijanse. Pisanje je za mene fizički posao. Dok pišem, stalno šetam. Ili stojim. To traje satima: pet ili šest časova svakog dana. Nisam od onih koji prosto sednu za mašinu. Kad zamišljam ženski lik, uvek krećem od njene spoljašnjosti i ukupnosti. Moram je osetiti kako se kreće, priča, jede, vodi ljubav. Samo tako sam kadar da razvijem ženski lik.“
Čitanje romana „Do kraja zemlje“ je isto što i osećaj bola za Orinim izgubljenim sinom. Njena ljubav je tako opipljiva. „Ona dodiruje“, kaže Grosman, „ona oseća. Ona čak želi da ga oliže kao što bi majka-životinja olizala svoje mladunče. Ona ga proždire svim čulima.“ I njena priprema za oplakivanje je podjednako fizička. U jednom trenutku ona zariva lice u zemlju. U drugom, pokušava da oblikuje svog nestalog sina od hrpe njegove odeće. Neprestano se pogađa sa sudbinom: prihvatiće da mu nedostaje noga ili ruka, bubreg, da je pao u komu…
Mnogo narativne tenzije donosi briljantno opisan odnos Ore, koja je Jevrejka, sa njenim arapskim taksi vozačem Samijem. To je ono što Izraelci zovu „situacija“. „Tu ćete videti“, kaže Grosman, „kako dvoje dobrih, pažljivih i moralnih ljudi mogu da budu uvučeni u tu ’situaciju’ toliko da ih to zastraši. Čine se najzad kao dve zveri. Postaju predstavnici svojih naroda koji nastoje da budu suviše revnosni i odbrane stvari u koje zapravo ne veruju i koje čak mrze.“
Bilo bi sve to, reče mi Grosman, jednako lako napisati i iz perspektive tog Arapina, kao i iz ugla ove žene. „Mi smo slični narodi. I jedni i drugi smo vrlo praktični i ambiciozni, i u isto vreme veoma emocionalni. Slični smo i po poslovicama, čak i po smislu za humor – gorkom, ironičnom. Mislim da je to osnovica za nadu. Emocije nose 99 odsto sukoba. Zbog toga i početak rešavanja sukoba mora biti emocionalan. I tu leži snaga literature: da ponovo oživi emocije i naklonosti.“
Uprkos tome što Grosman i dalje izgleda kao čovek koga je gubitak pogodio kao grom, on se svakog jutra budi uzbuđen, jer, kako kaže, zna da su pred njim časovi pisanja.

Prevod sa engleskog: Marija Kolundžija

(BLIC Knjiga, 4. mart 2012)