Ima li još lavova u Njujorku
Ivan Selenji
Tragajući za neodoljivim junakom romana Đerđa Konrada, pronašli smo odgovore na pitanja šta danas znači reč tiranija, ko je pravi diktator i da li je kapitalizam mrtav.
Beograd, 9. avgusta 2020.
Razgovarao: Mića Vujičić
Ponekad se dogodi da gledalac posle odgledanog filma poželi da ostane u svetu junaka koji ga je nečim kupio i da kopa po internetu pokušavajući da produži užitak. Ali tamo nalazi isključivo trivije vezane za život glumca što ga je igrao, pa brzo odustane. Izmišljeni svet sruši se kao kula od karata.
Ivan Selenji – ime je lika iz romana Đerđa Konrada Pomračenje sunca, na brdu (izdavač: Arhipelag; prevod: Arpad Vicko), koga sam ipak pokušao da pronađem pošto sam čuo da stvarno postoji. Na 179. stranici, pripovedač ga pita kakav je Njujork, a Selenji, „opasan kosmopolit“, odgovara: „Ako u Njujorku negde odsedneš, a imaš dosta para u džepu, može ti se desiti da se usred noći probudiš, ne možeš da spavaš jer nemaš lava. I može se desiti da ponukan ovom mišlju siđeš na ulicu i, Božja je moć beskrajna, kupiš negde, i to ne baš preterano daleko, lava i povedeš ga kući, na povocu.“
Hm, misli se narator, zašto se ovaj čovek ne bavi književnošću…
Selenji je mađarsko-američki sociolog. Rođen je 1938. godine u Budimpešti, gde je diplomirao ekonomiju, a potom studirao na Berkliju. Bio je profesor na univerzitetima u Kentu, Australiji, Viskonsinu, Njujorku, Kaliforniji. Na Jejlu je predavao političke nauke i u dva mandata bio šef katedre, da bi 2010. postao dekan Njujorškog univerziteta u Abu Dabiju.
Kad smo ga pronašli, setili smo se kako je u romanu opisan njihov prvi susret na konferenciji. U prvi mah, pisac, kao i o većini prijatelja, pomisli da je odbojan. „Ne vadeći lulu iz usta, uputio mi je pitanje: Da li vi pripremate nekakav survey?“
„Premda moje ime mnogo puta može da se pronađe u Konradovim rukopisima, nisam bio njegov književni junak“, odgovara Ivan Selenji u razgovoru za NIN. „On prepričava razgovore koje smo imali kao bliski prijatelji u različitim prilikama. Jednom me jeste upitao zašto toliko volim Njujork. Odgovorio sam da Njujork živi 24 sata i u šali dodao da ako hoćeš da kupiš lava u ponoć – možeš to da učiniš. Citirao me je doslovno, to nije fikcija. Njujork nije lak grad za život, ali jeste najfascinantniji među mnogim gradovima koje sam posetio.“
Scena sa lavom tera nas da se zapitamo šta se danas događa sa kapitalizmom.
Kaže da su kapitalizam sahranjivali više puta. „Ali ne samo da je preživeo, već se podmladio. Šumpeter je to nazvao ’kreativnom destrukcijom’. Danas imamo višestruku svetsku krizu (što utiče i na ’socijalističku’ Kinu). Kriza uzrokovana virusom korona pojačala je cikličnu recesiju, koja je morala da usledi posle decenijske ekspanzije, i uz to produbila političke kontradiktornosti. Amerika je sad tu u ’vođstvu’, i argumentovano bi se moglo tvrditi da je tako zbog politike Donalda Trampa.“
U vreme kada je pisao svoj prvenac, sredinom šezdesetih, Đerđ Konrad (1933–2019) živeo je u garsonjeri, s jednom sobom i čajnom kuhinjom. Našao je posao u institutu za urbanizam. On i Ivan Selenji počeli su u Pečuju i Segedinu čuvena urbano-sociološka istraživanja. U Pomračenju sunca, na brdu govori kako je ulazio u računarski centar onako kako se stupa u crkvu i pitao se kakve su međuzavisnosti između društvenog sistema i sistema naselja.
Tumarali su po Mađarskoj. „Karijeristi-laktaši su se jagmili za nove stvari, alternativci su tragali za starim, na buvljoj pijaci.“ Odlazili su iz glavnog grada, tražili sagovornike. „Šetnja je prvorazredna metoda rada urbanog sociologa, rekao je Ivan.“ Trebalo je imati oko za detalj. Primetiti retrovizor ispred prozora, „tik iznad belim platnom presvučenog jastuka“, da bi vremešna gospođa, čije su oko zapazili u ogledalu, nakon što se umori, nastavila da osmatra ko se kreće ulicom.
Podatke su unosili u stari, džinovski kompjuter, začuđeni rezultatima. Mislili su da u računarskom programu postoji greška.
„Primetili smo da su u socijalističkoj Mađarskoj nejednakosti generisane uglavnom redistributivnim praksama države i da su neprivilegovani bili prinuđeni da se oslone na tržišne sile kako bi nekako sastavili kraj s krajem“, objašnjava Selenji. „U kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji najveće nejednakosti su generisane tržišnim silama, a umanjuju se državnom redistribucijom bogatstva kroz sistem socijalne zaštite. U socijalističkoj Mađarskoj bilo je suprotno. Kad govorim o razlici između socijalizma i kapitalizma, moje je polazište Janoš Kornai. Prema njegovom mišljenju, socijalizam je sistem u kom su sredstva za proizvodnju u državnom vlasništvu, ekonomija je integrisana preraspodelom, a marksističko-lenjinistička partija drži politički monopol. Kapitalizam je ekonomski sistem gde su sredstva za proizvodnju pretežno u privatnom vlasništvu.“
Išli su iz mesta u mesto, videli sve i svašta, pa smo se zapitali o čemu Selenji razmišlja dok posmatra puste gradove tokom pandemije.
„Depresivno.“
U proleće 1974. iznajmili su seljačku kuću u Čobanki, seocetu nedaleko od Budimpešte. Tu su zajedno napisali društveno-teorijsku knjigu Putevi inteligencije do klasne vlasti. Planirali su da je objave u inostranstvu, a pisali tajno, sedajući na smenu za pisaću mašinu.
Đerđ Konrad napominje da nije bio duhovit tip poput Vaclava Havela. Havel je prislušne uređaje, pronađene u stanu, odmah izneo na najlon-pijacu i prodao. Ipak, u razgovoru, mađarski je pisac saopštio supruzi da se u vitrini, u majčinoj sobi, u srebrnoj posudici za šećer, ispod šećera, nalazi jedan ključ. Prilikom prve premetačine stana, policajci su se prvo tamo uputili, prosuli šećer i uzeli ga. Bio je siguran da ga prisluškuju! Osetljive stvari su od tada ispisivali na ceduljicama i bacali ih u ve-ce šolju.
Ubrzo su uhapšeni. Našem sagovorniku nije bila od koristi jednokratna dozvola za izlazak u Jugoslaviju. Na granici su ga skinuli sa večernjeg voza za Beograd. Pre toga ih je namučio! Agenti zaduženi da ga prate morali su da sede sa njim i u sauni. Selenji je uživao, a oni su zamalo umrli od vrućine.
Čitalac Konradovih romana i eseja nauči da prepozna tiraniju. Čuveni su opisi pretresa, kad je major, u pratnji četvorice, vireći u piščeve beleške, saopštio: „Kao da ste suvi list, tako ću vas zdrobiti u šaci.“ Major je bio nervozan i pedantan čovek. „Hvalio se da će napraviti red u mom ormanu u kojem sam držao rukopise.“ Strogim je glasom zamerio deci što su zamrsila resice na rubu tepiha.
Podvlačimo dve rečenice iz Pomračenja sunca, na brdu. „Koliko je samo svaka tiranija uvredljiva! Čini razna zla, uništava sve čega se dotakne, ali ako na to bude upozorena, sva se raspomami u svojoj uvređenosti.“ Ili: „Svetinja države ovde nije bila otelotvorena samo u liku šefa policije, nego i običnog kućepazitelja.“
Zar to nisu definicije tiranije?
Ivan Selenji ističe da pokušava da ne koristi reči „tiranin“ ili „diktator“, jer je reč o terminima sa već učitanom vrednošću. „Bilo je epoha socijalizma u kojima se funkcionisalo na diktatorski način, a na čijem čelu se nalazio ’tiranin’. U svom najvećem delu takva je bila staljinistička Rusija ili maoistička Kina. No, neke socijalističke zemlje bile su paternalističke. Recimo, Titova Jugoslavija ili Kadarova Mađarska posle 1963. Do sada još nismo videli primer ’demokratskog socijalizma’. Kapitalizam često ide uz diktaturu i koristi metode tiranije (pomislite na Čile pod Pinočeom), ali postoji više primera kapitalističkih ’liberalnih demokratija’.“
Naposletku, autora knjiga o vrstama postkomunističkog kapitalizma, stvaranju potklasa u evropskim tranzicionim društvima i novim vladajućim elitama, člana Američke akademije nauka i umetnosti, pitamo o današnjoj poziciji intelektualaca u društvu.
„U svim zemljama, s čijim prilikama sam iole upoznat, intelektualci su u stanju konfuzije. Mnogi intelektualci nisu ostali imuni na rastuće etnonacionalističke ideologije. Naročito ih ima među veoma mladim ljudima. Neki se vraćaju radikalnoj levici, ali liberalizam je daleko od izumiranja“, kaže nam Ivan Selenji.
NIN, 6. avgust 2020.
Fotografija Ivana Selenjija: Danijel Kovalovski