Dekolonizovati Evropu

Kristijan Eker

Ako hoće da izađu iz živog peska u vreme velikih promena, građani cele Evrope moraju što pre da promene svoj način razmišljanja.

Beograd, 7. jula 2016.

Kuda ide Evropska unija i kako evropske zemlje mogu da se suoče s krizama (privrednom, migrantskom, etičkom…) koje se odvijaju u XXI veku? Naravno, skoro je nemoguće naći rešenje svim ovim problemima u okviru intelektualne zajednice, ali je moguće pokušati naći neki put ili barem neku stazu koja može da nas uputi ka nekom mogućem pozitivnom ishodu.
Nesporno je da živimo u veku u kojem se pogledi na svet, stare moralne i etičke vrednosti polako menjaju. Period u kom živimo podseća na Rimsko carstvo u ranim godinama Srednjeg veka. Narodi u Evropi su tada bili još ubeđeni da pripadaju tom Carstvu, živeli su po starim zakonima i institucijama. Nisu primetili da su te same institucije i zakoni bili nedovoljni da se nadvladaju velike promene koje su obuhvatile teritoriju ogromnog carstva: novi narodi su došli sa Istoka, promenili su jezike, drevne običaje, čak i genetiku Mediterana. Institucije su ostale iste, ali su bile kao školjka koja ne ume da sačuva i zadrži u sebi mekušca koji polako raste.
Nešto slično se dešava danas. Imamo i dalje države, ali je privreda u potpunosti globalizovana i ne zna za granice: italijanski radnik irske aviokompanije Rajaner mora da se prilagodi irskim zakonima iako živi u Italiji; u Srbiji i u siromašnijim zemljama širom sveta mladi ljudi rade preko interneta za severnoameričke kompanije i državne institucije ne mogu da im pomognu u slučaju spora s matičnim firmama zato što su ugovori sklopljeni po stranim zakonima.
Problem je, pre svega, lingvistički: svet oko nas se menja veoma brzo, a mi nemamo neki novi jezik kako bismo opisali (i onda zavladali: ko može da opiše svet, vlada njime) nove okolnosti u kojima živimo. Da li reči „demokratija“, „posao“, „porodica“ i dalje imaju neki značaj u modernom globalnom svetu? Odgovor je ne. U savremenom svetu oznaka je izgubila označeno, i zbog toga jezik, koji spaja oznaku i označeno u znak, više ne služi kao sredstvo za komunikaciju; više nema veze s realnošću koja ostaje nepoznata i tajanstvena. Obični ljudi se, naravno, plaše toga. Politika nije umela da pruži prava rešenja za krizu jezika i zato reciklira slogane koji pripadaju starim ideologijama kao što su nacionalizam, fašizam i komunizam. Uloga intelektualaca u savremenom društvu bila bi da izmisle novi jezik koji bi opet spajao oznaku i označeno u znak. Zadatak je veoma težak. Liči na trud barona Minhauzena koji je sâm morao da se izvuče iz živog peska.
Ako hoće da izađu iz živog peska u vreme velikih promena, građani cele Evrope moraju što pre da promene svoj način razmišljanja. U Rimu postoji škola komparativne književnosti koju vodi profesor Armando Njiši koji predlaže da Evropa dekolonizuje samu sebe. Da se dekolonizuje od svoje ideologije koja je možda postala prava opsesija i koja podrazumeva da je sama Evropa i dalje centar sveta, da je sopstvena kultura najbolja, najefikasnija i najliberalnija na svetu. Evropa može i mora da bude ponosna na sve ono što je dostigla u poslednjih 60 godina, naročito posle Drugog svetskog rata, ali ne sme da dozvoli sebi da sudi o drugim kulturama i drugim svetovima, čak i ne poznajući ih. Medijska priča ne pomaže građanima da upoznaju i shvate svet koji se nalazi van granica Evropske unije. U tom smislu sadašnja migrantska kriza služi kao najbolji primer: posle prve faze solidarnosti i primanja migranata (faza koja je bila veoma „sentimentalna“, sa slikama Nemaca koji su dočekali migrante plačući od radosti na železničkoj stanici u Minhenu), usledila je faza zatvorenosti – mađarski premijer Orban je prvi zatvorio granice, dobio je žestoke kritike, a zatim su skoro svi evropski lideri sledili njegov primer. Evropljani, naviknuti da žive u mirnom svetu, uplašili su se posle atentata u Parizu i u Briselu. Evropljani se plaše da će morati da se odreknu svog načina života koji podrazumeva stalnu potragu za blagostanjem; nemački sociolog Gerhard Šulc, da bi opisao zapadno društvo, koristio je izraz „Erlebnisgesellschaft“: zajednica ljudi koja traži Erlebnis, a to je uživanje. Već je Lakan uočio da uživanje u našem društvu nije više stvar ega, nego superega. Mi moramo da uživamo, a ko neće da prilagodi model uživanja, ili je depresivna osoba ili je društveno opasan čovek, destruktivan, kao što je italijanski premijer Mateo Renci više puta tvrdio.
Evropa bi trebalo da „dekolonizuje“ samu sebe od ideje da ima (i da je imala) centralno mesto u istoriji čovečanstva. Ovakva „dekolonizacija“ bi pomogla evropskim narodima da razumeju probleme ostatka sveta i da ne misle samo na sopstvene potrebe. To bi dovelo do rešavanja migrantske krize na nov i originalan način, koji se fokusira samo na asimilaciju izbeglica po evropskim vrednostima. Izlazak iz kolonijalne logike bi omogućio i da se konačno formiraju Sjedinjene Države Evrope koje bi trebalo da imaju zajednički fiskalni sistem kako bi mogle da funkcionišu i da se uzajamno pomažu u slučaju ekonomske krize.

Autor je esejista i putopisac, pisac knjige eseja i putopisa Vetar s kopna i jedan od učesnika 5. Beogradskog festivala evropske književnosti.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs