Devojčica i smrt

Mirjana Uaknin

Zapisi prevodioca romana Mala argentinska priča. Laura Alkoba slika tih nekoliko meseci od kraja 1975. do novembra 1976. godine, malo pre i neposredno posle državnog udara u Argentini koji će uspostaviti diktaturu vojne hunte.

Beograd, 20. septembra 2013.

Prvi roman mlade Argentinke Laure Alkobe, Mala argentinska priča, u prestižnoj „beloj“ kolekciji izdavačke kuće Galimar, postao je ubrzo hit.
Bez sentimentalnosti, zgusnuto i svedeno, ponekad i sa izvesnom ironijom, Laura Alkoba slika tih nekoliko meseci od kraja 1975. do novembra 1976. godine, malo pre i neposredno posle državnog udara u Argentini koji će uspostaviti diktaturu vojne hunte. Na prvi pogled, njena priča bi mogla zvučati kao eho istorijskih zbivanja. Međutim, kakvu percepciju može imati ova naratorka-devojčica od samo sedam godina o oružanoj borbi, ilegalnosti, proganjanjima i mučenjima, o pojavama čiji joj i sam smisao izmiče. Posmatrano iz ovog ugla, prava tema ove knjige postaće, zapravo, ta apsurdna pozicija naratora u događajima koje prikazuje.
Roditelji Laure Alkobe pripadaju beskompromisnim aktivistima revolucionarnog pokreta Montoneros, od onih koji su svojim žrtvama izdašno platili otpor političkom teroru. Čim je otvoren lov na „suberzivne elemente“, Laurin otac je uhapšen, a majka i kćer otišle da se nastane u predgrađu La Plate, u kući gde brojni kavezi za odgajivanje zečeva štite el embute, skrovište ilegalne štamparije. U „kućici za zečeve“ živi, osim njih, i mladi bračni par koji čeka prvo dete, Dijana i Danijel, zvani Kačo. Njihovoj maloj grupi pridružuje se i nekolicina drugih da štampaju zabranjene novine i letke i zatim ih distribuiraju Dijanim kolima uredno upakovane u šarenu hartiju za poklone. „Počelo je to kada kad mi je majka kazala: ’Eto, vidiš, imaćemo i mi kućicu sa crvenim crepom i baštom, baš onakvu o kakvoj si sanjala.’“ Staro pravilo kaže da ono što je previše očigledno postaje samim tim i nevidljivo. Upravo takvim principom koristio se „Inženjer“ kada je razmišljao kako da najbolje osmisli el embute. Ideju da skrije ulaz u tajnu štampariju ne prikrivajući ga potpuno, dobio čitajući priču Edgara Alana Poa Ukradeno pismo.
Straha od smrti najupečatljivije se seća Laura Alkoba. Pamti kako je voze u kolima opruženu ispod slojeva pokrivača, kako nikome ne sme da otkrije svoje pravo ime, kako se na ulici neprekidno osvrće da bi videla prati li je neko i strah, strah u svakom trenutku svog mladog života koji bi trebalo, bar u tom uzrastu, da bude doba bezbrižnosti. Ona oseća odgovornost za živote svojih roditelja koje može da dovede u opasnost i neobaveznim ćaskanjem sa nepoznatima. Nastoji da preživi prljavi rat kao da on nije ništa. Nedužno užina na stolu na kome se češće čisti oružje nego što se obeduje. Nema nijednog vršnjaka za druga. Prestaje da pohađa školu i provodi dane između četiri zida, izolovana među tim odraslima previše zauzetim svojim angažovanjem. „Imala sam samo sedam godina, ali sam dobro razumela koliko je važno da naučim da ćutim.“
Sa prilične distance pripoveda ona detinjstvo u neprekidnom bežanju i skrivanju. Život u tišini mučen bolnim osećanjem krivice da nije na „visini zadatka“. Navikli smo već, da kad čitamo romane autobiografskog karaktera, u kojima autor pokušava da dočara glas deteta koje je nekada bio, počnemo opravdano da se pribojavamo neke pogrešne note. Međutim, Laura Alkoba je uspela da izbegne sve zamke takve vrste. Verovatno je već i sama vremenska distanca od trideset godina dala šansu tom dečijem pogledu da iznova ispiše čitavu priču i udahne život ljudima koji su se krili u „kućici za zečeve“. Alkoba ne traži da imitira jezik deteta, njen dečji glas izbija prirodno iz ove jezički ekonomične proze, iz suptilne mešavine zbivanja i opisivanja gde se u srži pripovedanja nalazi naivno nerazumevanje sveta od strane tog deteta koje samo što se nije ugušilo pod teretom tajni položenih mu u dušu.
Postoji kod Laure Alkobe istinska želja da oda priznanje anonimnim herojima pored kojih je živela tokom nekoliko dugih meseci. Ona i njena majka su uspele da uz pomoć Laurinog dede, advokata, emigriraju u Francusku i napuste „kućicu za zečeve“ malo pre nego što je u nju, na prepad, upala vojska. Tamo će svi biti pobijeni, jedino se tek rođenoj Dijaninoj devojčici gubi svaki trag. I ona je možda, kao i tolika druga deca u ono vreme, data na usvojenje ljudima bliskim tadašnjem režimu.
„A ako ja danas činim ovaj napor da setim svega nije to toliko zbog samog sećanja, koliko da bih videla da li ću nakon ovoga biti u stanju polako da zaboravljam.“