Beseda povodom dodele Nagrade „Biljana Jovanović“

Marija Karaklajić

Drame Biljane Jovanović, taj začudni poetski univerzum, trajaće i iznova pozivati generacije novih čitalaca da ga ispitaju, istraže, da proniknu u njegove tajne.

Beograd, 26. septembra 2022.

Govoriću večeras o dramama Biljane Jovanović koje predstavljaju apartnu pojavu u našoj dramskoj književnosti. Nastale u rasponu od 1976. do 1994. godine, četiri drame Biljane Jovanović ne mogu se svrstati u dominantna poetička strujanja u jugoslovenskoj i srpskoj drami tog razdoblja. Svojom tematskom i stilskom raznovrsnošću i otvorenom formom one se izdvajaju od opšteprihvaćenog književnog kanona i utiru put novim dramskim izrazima oslobođenim konvencija klasične drame.
U prvim dvema dramama, „Ulrike Majnhof“ i „Leti u goru kao ptica“, Biljana Jovanović koristi realistički prosede kako bi progovorila o odnosu između pojedinca i društvenog sistema. Drama „Ulrike Majnhof“, bazirana na dokumentima i pismima Ulrike Majnhof, napisana je u duhu dokumentarne, politički angažovane drame. Međutim, svojim osobenim poetskim jezikom Biljana Jovanović prevazilazi granice ovog žanra. Za razliku od jednog Petera Vajsa koji u svojim dokumentarnim dramama „Istraga“ ili „Vijet Nam diskurs“ na mesto pojedinačnog junaka stavlja kolektivni lik, u centru drame „Ulrike Majnhof“ stoji individua i njen sukob s represivnim državnim aparatom. Osuđujući nasilje svake vrste, Biljana Jovanović vivisecira te represivne mehanizme koji se u izmenjenim vidovima i oblicima ponavljaju kroz istoriju, a aktuelni su i danas. Dovoljno je pogledati obim i intenzitet represija kojima je i ovo društvo bilo izloženo tokom protekle tri decenije, pa shvatiti da su reči koje u drami „Ulrike Majnhof“ izgovara Kancelar bile gotovo proročanske: „Svim sredstvima razbiti neprijateljske grupe, izolovati ih, svim sredstvima iskoreniti taj otrov. Država ne treba da se usteže da ubija ako hoće da ostane cela jedinstvena i jaka. A ova država, ovaj narod ima šta da brani i braniće. Nama nisu potrebni advokati, ni optuženi, s njima ćemo, uostalom, lako… dovoljno je javno tužilaštvo, stvar se mora okončati u okviru te institucije.“
Antagonistički odnos između pojedinca i društva u kom živi, drama „Leti u goru kao ptica“ prenosi na mikro plan, u porodično okruženje. U ovoj drami, koja se može čitati i kao svojevrsna parafraza „Hamleta“, istorijska zbivanja presudno utiču na porodične odnose, deformišu ih, izobličavaju i naposletku potpuno razaraju. Glavni junak drame, Stevan, ne uspeva da sazna istinu o hapšenjima svog oca, njegovoj smrti, o izdaji, o odgovornosti svoje majke i očuha za taj niz tragičnih događaja. Stevanova neodlučnost, oklevanje, njegovo uzaludno nastojanje da razluči istinu od laži govore zapravo o dezorijentisanosti čitave jedne generacije koja nije u stanju da artikuliše svoj bunt protiv postojećeg političkog sistema i preduzme konkretne korake ne bi li taj sistem promenila.
U dramama „CZ“ („Centralni zatvor“) i „Soba na Bosforu“ Biljana Jovanović proširuje i obogaćuje svoj dramski izraz elementima fantastike, groteske, drame apsurda. Društveni angažman i dalje je prisutan u drami „CZ“, alegorijskoj slici društva striktno podeljenog na potlačene i tlačitelje, odnosno, u ovoj drami koja se odigrava u zatvoru, na zatvorenike i zatvorske čuvare. Međutim, te dve grupacije deli jedino položaj na društvenoj lestvici, suštinska razlika među njima ne postoji. I jedni i drugi su surovi, okrutni, pohlepni, podli, ni jedni ni drugi ne prezaju ni od kakvih sredstava kako bi dostigli svoj cilj. Na kraju drame, dok napolju besni rat, zidovi zatvora se ruše; u didaskaliji stoji: „Naizmenično: zvuci rata i zvuci rušenja zidova.“ No Biljana Jovanović nam sugeriše da prostom promenom kulisa ne dolazi i do temeljne promene u društvu. Istinske slobode nema, napolju i jedne i druge čeka rat, granate, bombe, mitraljezi. I napolju su ljudi poput njih. Zatvorenik Mali kaže: „Napolju su psi i kurvari i krvnici i idolopoklonici. Nakot zmijin.“ Promena poretka nije moguća zato što ni tlačitelji ni potlačeni ne mogu da pobegnu iz svog unutrašnjeg zatvora.
Poslednja drama Biljane Jovanović, „Soba na Bosforu“, intimistička je, lirska drama s brojnim književnim i istorijskim referencama. Autorka svoj pogled ovde usmerava na unutrašnji, emotivni svet junaka. U ovom dramskom delu nema protagonista i antagonista, nema suprotstavljenih društvenih grupa, sukob se odigrava unutar pojedinca. Tako na pitanje Marine Ivanovne: „Ima li u ovom bordelu još nekog, osim vas?“, Nima odgovara: „Samo sam ja to. I nekoliko mojih oblika. Ako ne računam vas.“ Ipak, bordel u kom se odvija radnja „Sobe na Bosforu“ nije Ženeov bordel iz „Balkona“, gde su stvarnost i svet iluzija, barem na početku drame, jasno odeljeni. U „Sobi na Bosforu“ zbilja i zamišljaj se prepliću, međusobno se prožimaju i stapaju, drama je sva satkana od snolikih zbivanja, poetskih prizora, od fantazmagorija u kojima se priziva ljubav što će trajati, kako to autorka kaže, „i posle zauvek“. Na kraju drame zidovi se ne ruše, tek se jedan zid, azurno plave boje, polako otvori do polovine. Iza njega se vidi velika vodena površina što će prekriti zagrljene ljubavnike, simbol sveta koji će nastati i trajati i posle zauvek. Kao što će i drame Biljane Jovanović, taj začudni poetski univerzum, trajati i iznova pozivati generacije novih čitalaca da ga ispitaju, istraže, da proniknu u njegove tajne.

Autorka je dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2021. godinu za knjigu drama Lice od stakla.
Beseda je izgovorena na dodeli Nagrade u Srpskom književnom društvu 22. septembra 2022.