Dnevnik o gušterači
Peter Esterhazi
Odlomci iz poslednjeg romana Petera Esterhazija Dnevnik o gušterači koji je objavljen 8. juna 2016.
Beograd, 15. jula 2016.
Nedelja, 24. maj 2015.
Rak, to je dobra početna reč, premda nije odmah izrečena, ni prebrzo, mada ne mislim da su lekari izbegavali tu reč. Štaviše, ja sam bio taj koji je s neskrivenom vedrinom postavio to pitanje. Pomalo na način na koji je to predstavljeno u knjizi o Kornelu Eštiju, tamo sam se prepustio fantazijama u vezi sa Sebenijevom bolešću. Ulivao sam ih takoreći u umetničku formu. Neću sad da proveravam, kasnije ću, baš me zanima, koliko slično reagujem sada. Krajem aprila javio se neki blagi bol, koliko se sećam, pod desnim rebrom. Ili levim? Nisam tome pridavao neki značaj. Ustanovljeno je da je reč o raku pankreasa, metastaza jetre. Ali sam i jesenas osetio neki oštar bol. Tada sam obratio pažnju na te bolove, počeo sam da pravim i beleške. Čak sam tu zapisao i reč gušterača, istina, manje-više slučajno, to jest nevino. Imam pri ruci uvek neke ceduljice, da bih bilo kad mogao da pribeležim bilo šta, ali nisam (pravi) pisac dnevnika. Pravi pisac dnevnika želi da drži vreme pod kontrolom, hteo bi da fiksira dan u njegovoj potpunosti. A mene bi na to podstakla samo nevolja. To se već dogodilo u slučaju Ispravljenog izdanja. Pokušavao sam, pokušavam i sada, da ščepam nevolju za vrat. I da je uvučem u jaram rečenica. Jaram rečenica – pa, iz takvih sklopova se vidi da je nevolja.
Neću da se prepuštam, dakle, fantazijama, ali neću ni da sputavam imaginaciju. Moraću da prelistam i Devečerijevu knjigu. Prednosti otvaranja abdomena. Juče sam je tražio, ali ne mogu da je nađem. Možda Herndorf, i on ima jednu takvu, samrtničku knjigu. I Brodkej. Harold Brodkej: Die Geschichte meines Todes. Nikako kao da sam na samrti, ili da mi je tako nešto stavljeno u izgled. Ništa mi još nije stavljeno u izgled.
Utorak, 2. jun 2015.
Od srede do nedelje u Berlinu. Hteo sam i nadao sam se da ću neprekidno praviti beleške, pisati ovaj dnevnik, ali ni jedan jedini redak nisam napisao. Samo sam se muvao, ovamo-onamo. Jedno veče kod Glauka u Šlos Belvi, na temu prevođenja. Padede s Morom, pod inteligentnim udarcima biča krotiteljke Denis Šek.
Trebalo bi da se držim teme, da se zalepim za svoju gušteraču. Situacija je iritantno slična onoj sa Ispravljenim izdanjem, i tamo i ovde postoji ta nepodnošljiva prisila realizma. To da jedino ono ima ne samo legitimitet, ne samo da je dozvoljeno jedino ono što jeste stvarno (kurziv!) nego da je samo to i zanimljivo. Stvarnost kao estetičko merilo – ko je još čuo za tako nešto?
Sad sam razgovarao sa doktoricom D. koja je, može se reći, neočekivano postala moj internista, i koja već godinama nadgleda ove moje andramolje za razređivanje krvi. Zgodna, stroga žena. Hteo sam da joj kažem ono što sam do sada doznao. Međutim, već je bila informisana, znala je sve, dakle, ono što sam ja do sada doznao. Samo što je možda to sve znala drugačije, i bolje razumela. Ja sam te stvari prilično sporo shvatao. Odnosno shvatam.
Gledam tu moju čuvenu ontološku vedrinu (izraz Mikloša Meselja). Ne vidim za sada da je napadnuta. Ni kad sam ja, bar za sada, u pitanju. Mnogo „za sada“ – oprezan sam ja raskalašnik. Na početku sam kraja, mogao bih da se pravim šaljivčina. (Šmirant, piše Ursula Merc, koga jako volim, povodom varijante s mačevanjem; nije mi baš prijalo.)
Pokušao bih da istrajem na tome da, za razliku od dosadašnje prakse, ne prepisujem ove beleške, da ih naknadno ne uređujem, nego da ih ostavim ovakve, polunakostrešene. To zavisi i od toga ko će ih prekucavati. Budem li to ja, sigurno ću se upetljati, postupiću sa njima kao što se postupa s nekim tekstom. A do tada: pišem pesmu, kao naiđe.
Znak, da ga nazovemo znakom, premda nisam mislio da je to znak bilo čega, prvi znak zapazio sam pre mesec dana (onaj jesenji sam sasvim zaboravio), 2. maja sam zabeležio u svoj notes: stomak, malo povišena temperatura, ležao čitav dan. (Na to kažem da to nije dnevnik. To je samo podsetnik. Dnevnik ne podseća nego predočava.) Prijalo mi je celodnevno ležanje, uz to, ni mamu nije trebalo da prevarim, nateravši stubac žive sa 37,2 na 38, mogu i bez toga da ostanem u krevetu. I kao takav nisam naročito popustljiv, ali sam ipak u stanju da budem ganut nad sobom. Kao što je umela i moja stvarna. „Ali, pored sličnosti, ima i drugih razlika.“
Ponedeljak, 29. jun 2015.
Umiremo onako kako smo živeli. To je kraj, kad dosegnemo mudrosti.
Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko
Peter Esterhazi (1950-2016) jedan je od vodećih mađarskih i svetskih pisaca. U ovom izdanju Arhipelag magazina ekskluzivno objavljujemo nekoliko odlomaka iz poslednjeg romana Dnevnik gušterače koji je objavljen u Mađarskoj 8. juna 2016.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs