Ima li ovde velikana?

Predrag J. Marković

Da li su Tito i Pašić velikani?

Titu se često zamera da nije ostavio nikakvo trajno delo, da nije imao nikakva čvrsta načela, a ni stvarnu viziju, niti kakvu originalnu i duboku misao. Kažu da je bio majstor prevare, pravi čovek svog vremena u kome „imidž“ zamenjuje suštinu. Možemo se zapitati koliko političara i državnika u istoriji stvarno ustrajava uz svoje vizije i načela, ako ih ima? Koliko ih ima s dubokim i originalnim mislima? Ili istoričari i razni drugi pisci kasnije učitavaju misaonost, viziju i principijelnost u junake svojih dela? S kim bi se u našoj istoriji Tito mogao uporediti? Recimo da je to Nikola Pašić. Njih dvojica imaju više toga zajedničkog u biografiji. Revolucionari, robijaši, političke izbeglice, ljudi koji uspon na položaj postižu, između ostalog, i nekom vrstom izdaje saboraca, ljudi koji su lako odbacivali načela radi političke probitačnosti. Oba državnika su imala problema ne samo s govorom, već i s jezikom, pošto su obojica dolazila s rubnih jezičkih područja. Obojica su počeli kao ruski (sovjetski) ljudi, da bi ih kasnije prihvatile zapadne sile. Obojici je neko vreme duvao u leđa nezapamćeni vetar blagonaklonosti sila pobednica u svetskim ratovima. A to je za male narode i države retka sreća. Prisetimo se kako na Berlinskom kongresu niko nije hteo ni da sasluša pametnog, rečitog i obrazovanog Jovana Ristića. I Tito i Pašić su bili mnogo manje uspešni u unutrašnjoj politici. Obojica su stvarali velike države, ali ni jednog države koje su pravili nisu mnogo nadživele. Ni Tito ni Pašić nisu mogli da prevaziđu svoja ograničenja – Pašić nacionalno, Tito ideološko. Pašić, kao ni većina srbijanskih političara njegovog naraštaja, nije mogao da prihvati da u složenoj državi SHS ne važe pravila političke igre kao u homogenoj pretkumanovskoj Srbijici. Tito nikada nije mogao da sprovede dosledne reforme koje bi ugrozile njegov lični i partijski monopol.
Ali ima i velikih razlika. Pašić je državničku karijeru gradio u kakvom takvom demokratskom društvu. Njegove vrline i mane su bile slobodno i javno razmatrane. Njegova ličnost i delo nisu bili predmet kulta. On svakako nije bio svetski državnik Titovog formata, mada ga je italijanski diplomata i publicista Karlo Sforca uvrstio u deset neimara savremene Evrope. Ogroman napor raznih delova državnog aparata pravio je od Tita živog boga. Veliki deo tih napora bio je usmeren na inostranstvo. Međutim, u Titu je bilo materijala od kojeg se grade mitovi. Dokaz za to je međunarodni uspeh i trajanje Titovog kulta. U 20. veku je bilo više sekularnih božanstava i diktatora koji su se upinjali da stvore predstavu o svojoj veličini. Bez obzira na značaj Kine, čini se da Tito uživa srazmerno više simpatija u savremenom svetu od Kormilara Maoa. Pri čemu je Mao udario temelje kineske moći, a Titova Jugoslavija je propala. Lakše je objasniti zašto ga još vole njegovi bivši podanici. Većina živi u propalim državama, ali titostalgije, kako to osećanje naziva slovenački teoretičar Mitja Velikonja, ima i kod bogatih Slovenaca. Jugoslavija i njen vladar Tito nisu nikada bili onakvi kako ih posmatraju jugonostalgičari i titostalgičari. Za njih je Titova Jugoslavija utopijska simulacija i bajkovita zemlja dembelija, alternativa savremenom surovom svetu varvarskog balkanskog i istočnoevropskog kapitalizma. A što se stranaca tiče, njih Titu privlači mit o borcu za prava malih naroda, o Davidu koji je pobedio hitlerovske i staljinističke Golijate.
A šta je s Pašićem? Između ostalog, on deli sudbinu ljudi svoje epohe. Verovatno ste primetili zanimljivu činjenicu da u svesti, pa i istorijskom pamćenju savremenih ljudi gospodare vizuelni sadržaji. Ako bi brojali prepoznatljive istorijske likove i prizore, oni pre ere pokretnih slika čine manjinu. Još jedna prednost za fotogeničnog i kamerogeničnog Tita. Ako zanemarimo tu razliku u opažanju, ostaje pitanje s početka teksta o veličini, viziji, doslednosti. Na početku teksta izrazili smo sumnju u to da su ovo česte pojave među državnicima. Sada moramo da izrazimo i sledeću sumnju: kome su uopšte potrebni „veliki“ državnici? Tačnije rečeno, da li su uspešnije one zemlje koje predvode stvarni ili nabeđeni velikani i vizionari? Niko u svetu ne zna tvorce japanskog, južnokorejskog ili skorašnjeg indijskog privrednog čuda. Zna se za kineskog Denga, ali manje za njegove naslednike. U Evropi imamo uspon Francuske pod snažnim pečatom De Gola, ali i uspon skandinavskih zemalja s manje-više činovničkim vladama. Tu negde leži i objašnjenje uspeha i neuspeha. Nikakva diplomatska virtuoznost, nikakva strategija imidža, nikakav veliki vođa ne mogu da nadomeste dobru državnu administraciju, dobre škole i dovoljan broj pravih preduzetnika. I Tito i Pašić su stvorili (ili makar prisvojili stvaranje) država koje su čak u početku uživale veliki međunarodni ugled. Međutim, nijedan ni drugi nisu uspeli da stvore održivu političku zajednicu i privredu. Dakle, da li su Tito i Pašić velikani? Možda, ali to nije bitno.

Iz knjige istoriografskih eseja Predraga J. Markovića Lišće i prašina