Ispričao sam jednu ljudsku priču

Ratko Dangubić

Postoji normalnost pravih i kosih ravni, onda normalnost vektora u matematici, jedino se negde izgubila normalnost ljudi.

Beograd, 12. maja 2022.

Razgovarala: Tamara Lakić

Prošle jeseni u izdanju Arhipelaga objavljen je roman Ratka Dangubića Portret Mao Cedunga. Roman prati život mlade naučnice koja se nalazi na Fulbratovoj stipendiji u Sjedinjenim Američkim Državama ranih sedamdesetih. U njenoj stvarnosti se neprestano prepliću slika Amerike u kojoj se nalazi i Beograda iz koga je došla.
Razgovaramo s piscem Ratkom Dangubićem o romanu Portret Mao Cedunga i o dve sadašnjosti: o onoj o kojoj govori roman i o onoj u kojoj čitamo njegov roman.

U Vašem romanu Portret Mao Cedunga mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih i odlazi u SAD u potrazi za naučnim usavršavanjem i životnim snovima. Da li je to susret dva sveta ili pokušaj da se jedno vreme razume iz novog ugla?
– Portret Mao Cedunga je i priča o jednoj, naivnoj, ljudskosti i o zabludama s ove i s one strane iluzija. Nisam imao nameru da stvari uopštavam, ispričao sam jednu ljudsku priču o trudu i nadanju, o razočaranjima i porodičnim dogodovštinama, o onome što se dešavalo ranih sedamdesetih u zemlji, u vreme procvata samoupravljanja i „skretanja“, kako se kaže, kad se Jugoslavija otvarala i krenula u svet koji njen svet nije poznavao. Onda se koju deceniju kasnije sve razbucalo i stigli smo tu gde smo, da svako pokupi svoje krpice, krene svojim putem.

Zašto ste se odlučili za pronađeni dnevnik kao model pripovedanja romana?
– Svaka priča, a i roman je priča, jeste splet određenih okolnosti, povoda, dokumenata i sećanja. Portret Mao Cedunga prati jedan izlet u svet kome smo mislili i da pripadamo i da ne pripadamo. Dobiti sedamdesetih stipendiju da se ode „preko bare“ bila je premija. Pokušao sam, uz intimni dnevnik osobe koja ga vodi, a koji je delom stvaran, da dočaram susret dve sadašnjosti, „naše“ i „njihove“. Utešno je da postoje ljudi koji žele da se svega toga sećaju, ali i da o tome kritički govore. Ostaje pitanje koliko je ono onda bilo normalno, a koliko je normalno ovo danas.

Kako bismo danas mogli da odredimo normalnost?
– O normalnosti razmišljam, a o njoj malo pišem, tačnije, baš nikako. Postoji normalnost pravih i kosih ravni, onda normalnost vektora u matematici, jedino se negde izgubila normalnost ljudi.

U Vašim romanima i pričama istorija je često okosnica pripovedanja – i velika istorija i male istorije običnih ljudi i njihovih sudbina. Kako biste u najkraćem odredili za čim tragate kao pisac?
– Tragam za nečim što znam da sigurno neću naći. I to je moje istinsko traganje.

Što se više udaljavamo od vremena o kome govori Vaš roman, kao da slika tog vremena postaje sve nejasnija. Zbog čega?
– Ako bih objašnjavao roman, plašim se da bih delovao zbunjeno. Plašim se da ga nazovem metaforom jednog vremena, ali sam siguran da je u nečemu poseban: on je plod iluzija.

Da li je onda slika današnjeg sveta izvesnija od slike vremena koje je prošlo pre nekoliko decenija?
– Sada je sve u svetu neizvesno, jer tako javljaju mediji, a mediji su jači od raketa, haubica i sebe samih. Može se nametnuti pojam neizvesnosti života, opstanka ili bilo čega drugog vrednog. A pitanje neizvesnosti svega i svačega je svaki dan na trpezi svetskih moćnika, onih koji vladaju oružjem, parama i strahom. Svet će na kraju uništiti neizvesnost, neće biti potrebno nikakvo nuklearno oružje ni virusi, čovek gubi nadu i veru.
Ovo što se sada u svetu događa neki su nazvali tragedijom antičkih dimenzija, drugi iskorakom čoveka u četvrti milenijum. Ne želim da metanišem. Ovo nisam ja rekao, rekli su mnogi pre mene, s raznim namerama: internet je najveća deponija, vidi se da je zagađenje opasnije od deponije plastike, iako je ona neuništiva i lagano ulazi u krv. Snaga interneta je takva da nema povratka, jedino je internet spreman za sve vrste ratova, on je najveći magacin oružja koja se zove ružna, neodgovorna, otrovna reč.
Svaki dan neko objavi da smo stigli s ljudskim vrednostima do tačke od koje se dalje ne može, ali ako nema dalje, hoćemo li da se nekud vraćamo ili ćemo da se ukopamo u mestu? Ne, ništa nije konačno, ni kad je država puna para, ni kad je država bankrot, sve se nemilosrdno nastavlja. A kompromis? S kim da ga pravite, kad tog drugog nema ili, gle, apsurda, kad tih drugih ima previše? Nisu samo poker i rulet igra, sve može da bude igra.
Kriza, neizvesnost, ratovi ponovo su postali globalna svakodnevica. Šta se to u svetu promenilo da se ljudi ponovo lako navikavaju na mogućnost uništavanja svakodnevice?
– Ne postoji ideja, ni stvarnost za koju vredi umreti. Svaki rat je zamisliv, ali nije zamisliv ako je u tvom dvorištu. Šta znače ratovi u našem dvorištu, šta znače „pravedni“ ratovi – mi smo se ne samo nagledali ratova nego im i bili akteri. Druga je stvar pitanje: ko vas goni da ginete za ideju ili stvarnost, da vodite njegovu politiku, da se branite odakle vas niko ne napada. Užas moći dominira svetom. Ne zove vas u rat sirotinja, zove vas onaj koji hoće da prepakuje kapital i svet iz svojih interesa.

Vaš roman Portret Mao Cedunga neprestano dovodi u odnos velili svet u koji je mlada naučnica privremeno otišla i zemlju u koju će se ona vratiti. Šta je danas s tom zemljom?
– Mi smo lakoveran narod, navikli smo da ono što vidimo smatramo konačnim, o istini i da ne govorim. A sada i nema potrebe da se ide „preko bare“, sada „onlajn“ možete da imate pred očima isto ono što ima i neko u Americi, osim mirisa i suštine, to možete imati samo tamo gde vam je sve poznato.
Ovde je politika mera svih stvari, i nije samo ovde, i one kose ravni koje poznaje matematika, prema tome, samo su predmeti niz koji se kotrlja sve: od života do beznađa. Bavljenje politikom ima smisla, koliko se politika bavi vama, ali ima i rizika. To možete analizirati od zemlje do zemlje, ali ne putujemo svi ni istim vozom, a da ne govorim da nismo ni u istom svemiru.
Ovo je zemlja gde je sve moguće i gde ništa nije moguće. Kapitalizam je prepakovao elitu, sada je elita ono što je bilo spremno da se upusti u rizik otimanja tuđeg, „samoupravnog“. A ovde i jeste nevin svako ko nije uhvaćen u krađi.

U romanu vidimo da je susret dva sveta možda. Pre svega, susret dve kulture.
– Ako čitate Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Ćopića, pisce onog vremena, vidite da smo mi bili narod koji je težio obrazovanju i boljem životu, ali smo zanemarili kolektivnu svest. I kako se menjaju i tehnologije i hemikalije za zaštitu žita, kukuruza, promenila se i parola: „Biti hibrid – kako to gorko zvuči!“ Danas se o obrazovanju govori samo kroz komercijalnu vizuru, digne se kalpak sa oklopa samo kad treba ubiti kakvu bolest, napraviti softver za zaštitu softvera. Predićeve, Lubardine, Popovićeve, Peđine slike ne menjaju samo vlasnike, nego i oči koje ih gledaju, a nelagoda je stajati pred urokljivim, hladnim očima onih koji su kapital stekli „juče“.

Gde je onda izlaz?
– Gde je izlaz? Izlaza nema! Najbolje da odgovorim jednim svojim aforizmom: „Možemo samo u nebo!“ Voleo bi da utočište tražimo u poeziji, u dobroti, u pomenutoj normalnosti, jer junakinja mog romana mogla je da na korice svog dnevnika stavi Vorholov portret Mao Cedunga, ali to ne menja sadržaj nadanja, muka i verovanja. Dnevnik je vaš i bez korica.