Vinilka

Ratko Dangubić

Na stari gramofon, s plavom trubom, stavio je svoju najprodavaniju vinilku.

Beograd, 18. januara 2019.

Koliko god mu je teško da živi, on je optimizmom uveravao ljude da želi da živi. Već dvanaest godina je u invalidskim kolicima. Petar je vidno propao, izgubio prijatelje i usvojio razne, nepotrebne, navike. Da kobnog dana nije krenuo iz M. autom prema T, ne bi ostao invalid. Možda bi danas bio ono o čemu je maštao: ostareli roker koji bulji u priznanja na zidu za prodate-objavljene zlatne vinilke. Nije uspeo da odgonetne šta je tog dana uradio pogrešno, kako je mogao da izbegne nesreću. I sada ga muči bizarno pitanje: koja je misao napravila od njega bogalja? Zanimljivo, nikada nije ušao ni u kakvu partiju, pa ni u udruženje muzičara. Seća se svog vedrog lika u ogledalu od pre četrdeset godina, bubuljičavog dugonje, s malim očima, kako ga je brat karikirao, kao u svrake. U to vreme zavoleo je divno stvorenje: zvala se, dopalo mu se ime, Anđa. Posle izlazaka u bioskop, u kafe u M, razgovora i kratkih poljubaca, nadao da će biti njegova. Ljubav je narasla do priličnih razmera, a sve je negde potonulo. Prezirao je svoj promukli, baršunasti glas, a Anđi se taj glas dopadao. Iako je učio za doktora, družio se, kako je majka govorila, sa običnim svetom: kondukterima, splavarima i majstorima iz fabrike aviona. Petar je voleo da upoznaje ljude, bilo ih je veselih i gorkih i u njegovim pesmama, i života – sa svake strane. Njemu su se ovi ljudi dopadali. Ima sada ritual: pije vinjak iz šolje, voli i da citira klasike marksizma. Majka je govorila: „Iz sprdnje.“ Njih dvoje su živeli u kamenoj kuću uz brzu reku, u predgrađu M, gde su se skrasili nakon pogibije njegovog oca prilikom potapanja broda u Jadranu, i dobijanja para od životnog osiguranja. U kući se o svemu pričalo otvoreno, majka je volela njegove rokere. Svakodnevno posmatra, u srebrenom ramu, na sivoj podlozi od somota, anđela. Jednako je tražio od čega je napravljena figura, boje testa, nije otkrio. Obogaljen, sada pod svetlošću lampe slaže i vrednuje poštanske marke koje su stizale u očevim pismima, kapetana duge plovidbe, iz belog sveta: nove i sa žigovima. Kada komponuje, navika mu je i da glođe kraj olovke. Ima tajanstvenog, iskonskog u miru figure anđela. Iz kolica u kojima provodi mnogo vremena voleo je da se anđelu obraća bez svedoka. Ljudi u osami, govori sa osmehom, skidaju dostojanstvo do gole kože. Sa uzdahom je, konačno, otvorio pismo od nepoznatog, iz T: u njemu je parče somota, na kakvom leži i anđeo, od njega beše izrezana kontura njegove kuće. Ovo ga nagna da mu oči zasuze. Šetalica u satu na zidu je mirovala: nema u M. majstora da popravi sat. Sanjao je da nije živ. On se nesvesno plašio svega što ga čeka sutra. Sinula mu je misao da je na figuri i na pristiglom somotu sve udešeno kako sudbina prorokuje. Kako se nekada, mršti se, podsmevao ubogim kaluđerima, fratrima. Neka mu dobri Bog ovo oprosti. Na stari gramofon, s plavom trubom, stavio je svoju najprodavaniju vinilku. Onu s pesmom o devojčici koja je krenula na rođendan kod najbolje drugarice.