Zašto Pepeljuga umire?

Ratko Dangubić

Moja junakinja Milena prihvata da i svoj život stavi na rulet i da kuglica neće prestati da se vrti. Milena realno pristupa životu. Ona se snalazi u vremenu u kome živi, obrazovana je i razume igru.

Beograd, 7. februara 2024.

Razgovarala: Tamara Lakić

Pisac Ratko Dangubić (1946) objavio je nedavno roman Pepeljuga umire u izdanju Arhipelaga.
„Neko je zatočen u prošlosti, neko u sopstvenom egu, neko u laži“, jedna je od rečenica u ovom romanu nad kojom će se zamisliti svaki čitalac.
U ovom romanu glavna junakinja Milena iz perspektive vlastite bolesti presabira čitav život, ispovedajući se u magnetofonsku traku.
Takav trenutak i takav način ispovesti oslobađaju je svih mogućih kompromisa i obaveza, svake političke korektnosti i društvene mimikrije.
Ona govori neposredno i u prvom licu. Govoreći o odlasku iz kuće u Banatu, o životu u Beogradu i potom o preseljenju u Beč, o tome kako je neočekivano postala grofica, a potom se suočila s mnogim preokretima i otkrivenim tajnama u svojoj i u egzistenciji svojih bližnjih, junakinja Dangubićevog romana ispoveda istine i laži, obmane i privide vlastitog života, oštra i prema sebi i prema drugima.
Razgovaramo s piscem o nastanku i o slojevima romana Pepeljuga umire.

Kako je nastao roman Pepeljuga umire? Šta je bio početni impuls?
– Negde u sebi čuvamo pritajena sećanja ili događaje na kojima počivaju naše priče. Nakon određenih godina sećanje se pritajeno samo javlja, i ne mora da bude sećanje na događaj iz detinjstva. Ne znam kakve su me sve potrebe terale da izaberem da nešto od toga stavim na papir. Takav je i slučaj razgovora s prijateljem daleke 1984. u Beču, kada sam čuo gotovo anegdotu od koje sam poželeo da napišem satiričnu priču. Kao u magnovenju, posle vraćanja stranicama koje sam onda napisao, iskrsavaju reči i rečenice nalik na cirkuzante, prevrću se u glavi i pred očima, izvode vratolomije da me zadive, ali reči su jedva utvare, i sama priča se okreće protiv sebe, tera me da proširim rukopis.

Kako sada gledate na roman koji je tako dugo nastajao – od početne ideje do konačnog oblika u kome se pojavio pred čitaocem?
– Postoji obilje metafora ili prideva koji mogu okarakterisati prirodu romana. Ovo nije knjiga koji vam neće dati da spavate, ali će tražiti da mislite. Taj skoro „zaboravljeni“ rukopis, iz vremena kada je postojala vera da pisanje satire ima smisao, i anegdota koju je prijatelj Milovan pričao o slučaju braka iz interesa u Beču, za koji je u to vreme čuo, naveli su me da zabeleženo pretvorim u roman koji ima života, metafore i senke, ali i izgubljene iluzije u vezi satire. To je bilo vreme kada su se u glavama ozbiljno sudarali „Zapad“ i „Istok“. No, ovo ne treba, kako rekoh, da remeti san.
Dobar deo rukopisa je svojevremeno kucan na prastaroj pisaćoj mašini, i on će ostaje valjan trag nestajanja jednog vremena, jedne vrste ljudi, koji se sudaraju sa ovim vremenom i rukopisom na ekranu laptopa. Nije jednostavno preplesti trag koji je ostavila traka iz mašine i rečenice koje imaju za podlogu prenošenje svega u banalni kod „jedinica i nula“. Tako je nastala priča žene koja spaja miris indigo papire i licemerje sveta bez mirisa i ukusa. Na ovaj način želim da kažem Na Zapadu ništa novo.

U romanu se stalno sreću Istok i Zapad.
– Jedno je voleti i umeti da živiš „na Zapadu“, a drugo je prinuda da biraš između neizvesnosti i zamki koje život donosi, a zamke si sam sebi postavio. Nema u romanu oduševljenja koje prelazi svaku meru, ima oporosti. Glavna junakinja Milena se sukobljava, u simboličkom smislu, sa sudbinom. Ona je na pozornici pod vedrim nebom, gde je jasno da je „Istok“ gorki humor. Zamke se postavljaju maštajući, a mišolovke su naprave tamo gde umesto sira stoji novac. To stvara privid kod onih koji ostavljaju rodni kraj, ljubavi i ideologiju, i kod gastarbajtera, kao i svih emigranata, stvaraju veru da možeš da prevariš život, da izabereš nešto, a da misliš da nisi izabrao. U eri savremenih tehnologija stvoren je i privid da se može kombinovati „Zapad“ i rodni kraj na „Istoku“.
Sam termin „Zapad“ menjao je ulogu još od kada je Kolumbo otkrio Ameriku, farban je svim bojama i odbacivan, kako zmija košuljicu menja. Jedno od najjasnijih obeležja kraja milenijuma i početka ovog veka je ravnodušnost. Nad emocijama, moralom, sentimentalnim uspomenama, porodicom, solidarnošću, religijom, pobedu je odneo egoizam, nema radosti, nema ni bola, ne igra se igra, kraj.

Emigracija je jedno od važnih iskustava romana. To je stara tema, ali ima i sasvim nove sadržaje.
– Tema emigracije, ekonomske prinude i gastarbajtera zaokuplja pažnju i mnogih savremenih umetnika, kao deo životnog mehanizma borbe za opstanak. Neko bi rekao da je ovo socijalni roman. Milena je svesna da joj „grofovski“ novac daje priliku da bude prividno što želi, istovremeno je sputava da u svetu kome ne pripada bude što jeste: biće željno porodice, dece, u tim okolnostima i praznini.
Na momente je vidljivo da je Milena veliki virtuoz življenja; ona se bez napora provlači između zamki, deluje kao balerina i čarobnjak. Pametni ljudi, kakva je nesumnjivo Milena, umeju da uživaju u igri „društvene perverzije“, u kojoj igrači, svesni svoga statusa prave prijateljstva, ulaze u čvršće veze, ali svesni da sve mogu da bace pod noge, zavisno od interesa. Nema većih cinika od ljudi s parama.

Otvara se pitanje ljubavi. Koliko se ono promenilo?
– Ovde nije reč samo o književnom pristupu. Ovde su jednako uvažene teme ljubavi, politike, licemerja, kontradiktorna izranjanja iz sveta. Nema sumnje da je pogled na svet, odnose među ljudima, svake vrste, pre trideset godina bio drugačiji. Tada sam verovao da ljubav nije prepuštena sama sebi. Od tih dana moja briga za ljubav dobija veru da je novac taj kome je mahom svaka ljubav posvećena. Ovim romanom pokušavam da ublažim verovanje da usamljenost u bolesti svemu menja smisao i logiku. Negde se u Mileninim rukavcima misli krije smisao bitisanja, jer vera u čoveka kakav je postojao u njenoj mladosti je izbrisana. Ona ne odustaje; i bolesna, zna o čemu govori.

Ko je Milena?
– Nema sumnje da je ona, u svim prilikama, zgodna žena. Tamo gde se ona pojavi prostor dobija poseban naboj, posmatrač prestaje da diše. Poruka je da polako svi nestajemo i da s nama nestaje naš svet, ali je vidljivo da jedni nisu spremni da se suoče sa smrću, ne razmišljaju o njoj dok im ne zakuca na vrata. Izbegavao sam svako ulepšavanje uloge čoveka u negovanju života, apsurd je – ali Pepeljuga nije kurva, nije grofica, a jeste grofica. Ona je samo „obučeni“ majstor koji učestvuje u spektaklu pretvaranja. Ne ispoveda se stara žena, ružna i siromašna, naprotiv, ispoveda se lepa žena, koja je svesna ili sluti da je zašla u čudno životno doba.
Milena je svesna da podizanje njene ljubavne patnje na viši nivo ne bi ništa značilo, i ona ljubav skladišti kako se skladište pare u bankama, uz sve drugo što u romanu skladišti kao unutrašnji mir, s nadom da se s rezervama sigurnosti duže živi, ali ju je bolest preduhitrila da kaže koliko tu ima zabluda. Izgledi da živiš s nekim koga nikad ne upoznaš do kraja su vrlo realni, ali ona je svesna: njen Martin je najmanje njen, dok je ona, kao obrazovana, mlada, ponavljam – izuzetno zgodna žena – htela, ne htela, ona je celog života individua na margini, voljom sudbine i porekla.
Izbegao sam svako kalemljenje života s golfom i teniskim reketom. Ni Milena, ni njen Martin nisu taj tip junaka, ni „otelotvorenje“ čistunstva buržoazije. Najbolja osobina Milene i njenog „partnera“ Martina je da oni vide svet kakav jeste, ali da žive u drugom svetu, onakvom kakav im je potreban. Oni pripadaju generaciji koja je svesna da može opstati jedino ako se u hodu menja, prihvatajući surova pravila igre, politička, ekonomska, ljubavna, potrošačka, sve što nameće zatalasani „Zapad“ koje nestaje i nastaje.
Neizvesnost života učinila je da ljudima popuste sve vrste zapreka. Apsurd je da neki na vreme shvate da će ih život kazniti ako nemaju para; i onda se opredeljuju da kazne sami sebe, da žive život koji nije dostojan njihove nade, ideala, mladosti, radosti, s jednim ciljem – da im život ne uskrati, bar određeno vreme, ulogu koju su namenili sebi.

Na drugoj strani je Martin. Da li je on Milenin antipod ili sagovornik, poslednji koji joj je ostao?
– Martin na koga se Milena oslanja je, na svoj način, iluzija, ali i zamka. Ona postaje svesna da je sve ono što radi da obezbedi mirnu starost osuđeno na propast, da će ona izneveriti i samu sebe i one koji od nje zavise. Milena, na početku karijere, radi u kockarnici i saznaje zakone kockanja. Ona prihvata da i svoj život na početku stavi na rulet i da kuglica neće prestati da se vrti. Ona realno pristupa životu, zavisna je od drugih, onima od kojih zavisi služi kao maskota. Poenta je u romanu da se Milena samo snalazi u vremenu u kome živi, obrazovana je i razume igru. Ali, kako se život odmotava, sve više zavisi od zdravlja. Jednog dana ona gubi ulog koji je stavila na rulet na kome se ne kocka. Od tog trenutka ona se ispoveda magnetofonu i zuri u trake, a to se, ipak, ne može nazvati preživljavanjem.

Kako živeti život – to bi moglo da bude pitanje koje neprestano lebdi nad pričom glavne junakinje o svom životu?
– Sam rukopis nije podrška ni jednoj vrsti življenja, on je samo paralelni prikaz da postoji svet izvan tabloida, političkih i ratnih meteža, TV i holivudskih filmova, da postoji mnogo institucija koje se opiru zlu, koje su postale svratište nezadovoljnih, što ne znači, obavezno, i siromašnih. Milena iz romana Pepeljuga umire sarađuje sa svima koji život mogu da joj učine podnošljivim. U stvarnosti, međutim, ona nije ni blizu stvarnosti, jer sva njena struktura života koju je izgradila je, u osnovi, farsa. Pojam Pepeljuge ovde najmanje dodiruje bajku, mada poređenja ne izostaju, ali nema odgovora na problem koji je ljudima za poslednjih pedeset godina doneo život, koji je, uz sav tehnološki napredak, posejao po zemlji toliko zla da je neminovno da ljudska vrsta pretrpi bolne promene svog koda.