Ovo je ko zna koja repriza makedonskog i balkanskog scenarija

Risto Lazarov

Zatvorenih očiju se sanja, a kad upadneš u stvarnost, onda je, pored svih nevolja, angažovanost neophodna. Čitavo ovo vreme nisam naučio da „izmišljam“ pesme, mimo života. Od pročitanog se pišu surogati, ne pesme. Pesničko izvorište je sam život, a on, opet, nije ravna ploča. Život je stvaran, nije izmišljen. Ako nema života, nema ni borbe, makar za bolju budućnost.

Beograd, 3. juna 2017.

Razgovarala: Tamara Lakić

Zašto mrak? Šta sve staje u iskustvo na kome počiva reč iz naslova knjige –  mrak? Da li je Mrak taj famozni makedonski i uopšte balkanski scenario naših dana?
–  Mogao bih biti malo „neozbiljan“ pa reći – zato što nam je stvarnost svetla, a budućnost možda još svetlija. Mogao bih citirati stare mudrace o mraku. Mogao bih podsetiti na Miku Antića da svetlost može biti jos svetlija i dodati da i mrak može biti još mračniji. Usred smo balkanskog šampionata, pa ćemo znati i gde se to nalazi Olimp mraka. Za sada je sigurno da je mrak mračniji od tame, pa hajde da, sada, tragamo za razlikama, jer ovo je ko zna koja repriza makedonskog, kako kažete, i balkanskog scenarija. Kojekakve glazure ne menjaju mnogo. Možda na određeno vreme, kako kaže Slobodan Zubanović, no i određeno vreme je ipak –  vreme. Slažem se: „misao koju su odavno prihvatili pesnici, da u večnosti nema mraka, to će reći noći…“ Svejedno kako izdržava ta večnost bez mraka. Jer, makedonski pesnik i kritičar Vladimir Martinovski povodom Mraka označava ove pesme kao pesničke svetlosti u sveopštem mraku. U toj, možda, borbi prsa u prsa ne treba potcenjivati pesničke svetlosti. Vrag bi ga znao, a vampiri su glavne sudije i pomoćnici. Da ne zaboravim: Mraku je prethodila moja duža poema Vampirsko.

Pesme u Mraku su izrazito angažovane. Šta poezija dobija u susretu sa stvarnošću?
–  Oguglao sam, od prvih dana pre skoro pola veka, na ovo pitanje. I ne znam zašto se uopšte trudim da kažem nešto novije, kada su  mnogi autoritativniji rekli sve. Jednostavno: čitavo ovo vreme nisam naučio da „izmišljam“ pesme, mimo života. Od pročitanog se pišu surogati, ne pesme. Pesničko izvorište je sam život, a on, opet, nije ravna ploča. Život je stvaran, nije izmišljen. Ako nema života, nema ni borbe, makar za bolju budućnost. A za budućnost znamo da ne pada s neba. Ništa ne pada s neba. Ovog trena sam se podsetio na „mog čoveka“ iz mladosti, Džona Lenona: lako je zatvorenih očiju. Sad više nisam mlad i, kako reče neko, niko ne može da me razočara, može samo da mi otvori oči. A i oni ne bi bile od velike vajde da nije operacija katarakte. Zatvorenih očiju se sanja, a kad upadneš u stvarnost, onda je, pored svih nevolja, angažovanost neophodna. Alternativa je cvrkutanje ptičica na bezlisnim granama. Razume se, angažovanost poezije podrazumeva prosipanje različitih doza uznemirenja, suprotstavljanja, provociranja – sve nasuprot zečjeg sakrivanja u grmu tišine.

Mrak je dijaloška knjiga: od dijaloga sa pesnicima do dijaloga sa tradicijom, od dijaloga sa savremenicima do dijaloga sa žrtvama aktuelnih migracija.
–  Tako je i bio bih iznenađen da to nije primećeno, mada to kod mene traje dugo, dugo. I kada nema baš dijalošku formu, pesma ima barem dijalošku suštinu, a onda je življa, dinamičnija, jasnija. Ne znam da li se neko bavio pitanjem da li je dijaloška pozornica poprište poezije, ili možda dijaloška poezija ubrizgava život pozornici. Valjda je, dok ovo govorimo, važnija civilizacijska pustoš svakodnevne groteske koja nam čini život „bogatijim“, a dijaloški ili monološki oblici su relevantni upravo u suočavanju s naukom o drugom, kako je nekad mislio Eliot. Dijalog razlika kako bi se naslutile sličnosti, eto to je to.

Slobodan Zubanović kaže u pogovoru da je Mrak „svojevrstan pesnički roman“ i da predstavlja „uspomene izgubljene u lepim vremenima“. Gde su nestale uspomene? Da li se još samo u poeziji obnavlja smisao svakodnevnog života?
–  Malo me trgnula Zubanovićeva ocena, ali kad bolje razmislim –  slažem se s njim, u pravu je. Jedino nisam načisto da li se bas sasvim gube lepe vremena i uspomene na njih. Uspomene su u nama, dakle, nisu nestale. Evo vam primer jedne takve uspomene: baš sa Slobodanom Zubanovićem, tamo negde 1968, bili smo zajedno na Omladinskoj radnoj akciji „Zeleni pojas Đerdapa“ upravo kad su Rusi banuli u Čehoslovačku. Istovremeno, čak suprostavljanje vrednosti uspomena. A što se tiče činjenice da se još samo u poeziji obnavlja smisao svakodnevnog života, pa to je toliko nedvosmisleno.