Kаravađo u rodnom gradu nakon četiri veka

Risto Lazarov

Karantin (5): Kalauz za izlaz iz novoizgrađenog pakla.

Prag, 28. aprila 2020.

Kad nas ima, zašto da nas nema
ponovio je nekoga Karavađo
(život je takav:
red sećanja, red zaboravljanja)
i zajedno sa izmučenim sv. Matejom
iz Rima krenuo na sever,
ka Milanu, da postavi
novi štafelaj u rodnom gradu
– a gde to ako ne ispred Duoma.
Sada je ispred Duoma pusta pustoš,
butici zatvoreni, ljudi u karantinu
nema ničeg za levu ruku desni džep.
Prošla četiri veka
preselo je Karavađu
otkrivanje istine o svetu,
a ružnoća ga je prestravljivala:
i rodni grad mu je bio preplašen
i opustošen od nečeg nevidljivog –
nevidljivog i smrtonosnog
poput kuge u njegovo vreme
čije poreklo još nije poznato.
Biblijske priče, zdrobljene,
vuku se ka portama Duoma
– nema ulaznih, samo izlaznih:
likovi Karavađovi imaju prednosti,
ne što su dame, nego su
pljunuti kao u životu
(i dželati, i deca)
i što su svađalice, i mačevaoci,
još i uopšte izlomljeni
od tovara vekova,
žuti, žuti i prebledeli.
Sa slika Karavađovih
izlaze vrući, vrući
– svakakvi: okljašteni,
– osakaćeni, oslepljeni…
Niko nije pretpostavljao
da je današnja policija bezobrazna
pa priređuje svečani doček
sa električnim pendrecima i besnim sirenama.
Kao i uvek u istoriji,
bostan su obrali dvojica iz Žitoša kod Prilepa,
policija nije razumela njihov jezik
ali je procenjavala da su im kletve najpoganije.
Pobesneo od ljutnje, vide to što vide Karavađo,
pokupi štafelaj i zbrisa
sa žarišta epidemije idiotizma
– ne od straha, ali od gneva većeg od Duoma.
Dabome da je najpre pregledao džepove
– da nije slučajno izgubio kalauz
za izlaz iz novoizgrađenog pakla.

Autor je poznati makedonski pesnik i esejista čije su knjige pesama Jezerska, Mrak i Otplesana istorija objavljene u  izdanju Arhipelaga. Živi u Skoplju i u Pragu.