Pomisli samo!

Robert Vilijam Servis

A život tvoj tek otkucaj
Što srce vremena primi.

Beograd, 28. juna 2022.

Pomisli samo! Zvezde će jedne noći sjati
Po sivom kamenu, dok se roje.
Sjajem će ime ispisati,
I gle! Biće baš tvoje.

Ta noć se žuri u susret znaj
Tvojoj epitafnoj rimi.
A život tvoj tek otkucaj
Što srce vremena primi.

Pomalo uzeo, pomalo dao,
Smejao da tugu bi skriv’o;
Pomalo leteo, pomalo pao,
Sjaj zvezde na kamenu sivom.

Prepevao Dušan Vojnović, 29. decembar 2021. godine

Poslušajte kako pesmu „Pomisli samo!“ kazuje njen prevodilac Dušan Vojnović:
https://www.youtube.com/watch?v=ixXGzV5Ea1A

Napomena prevodioca: Robert Vilijam Servis (1874–1958) jeste britansko-kanadski pesnik i jedan od najpopularnijih stvaralaca koji su na engleskom pisali u prvoj polovini dvadesetog veka. Najpoznatiji je po stihovima o Zlatnoj groznici i o Prvom svetskom ratu.
„Bard Jukona“ i „Kanadski Kipling“ nadimci su koji su ga pratili kroz jedan od avanturama najispunjenijih književnih života. Nažalost, srpskim čitaocima nije previše poznat.
Prvu pesmu je napisao sa samo šest godina pošto su „na kamenu sivom“ zvezde sjajem ispisale njegovo ime.
Iz rodne Engleske je 1894, nadahnut Radjardom Kiplingom i Robertom Luisom Stivensonom, stigao u zapadnu Kanadu da bi živeo životom kauboja u divljinama Jukona. U kaubojskom odelu prokrstario je američkim kontinentom: „Gladovao sam u Meksiku, stanovao u kalifornijskom bordelu, bavio se zemljoradnjom na Ostrvu Vankuver i jurio neuzvraćenu ljubav u Vankuveru.“
U periodu posle Zlatne grozince radio je po farmama Jukona, a kasnije i kao bankarski činovnik. Njegovi stihovi i proza o tamošnjem životu smatraju se jednim od najautentičnijih književnih opisa Zlatne groznice. Po njegovom romanu „Staza ’98.“ nastalom 1910, devetnaest godina kasnije snimljen je istoimeni igrani film, koji je bio i jedan od prvih komercijalno uspešnih tonskih filmova.
Stvaralaštvo iz tog perioda donelo mu je izlaz iz anonimnosti i oskudice, te omogućilo da putuje po svetu u potrazi za avanturama.
U kasnim tridesetim godinama obreo se i u našim krajevima, odakle kao dopisnik Toronto stara 1912. i 1913. izveštava o balkanskim ratovima.
To ratno iskustvo dobro ga je pripremilo za istovetnu ulogu na početku Prvog svetskog rata. Ipak, razmere razaranja i patnje na koje kao ratni dopisnik Toronto stara nailazi u rovovima Francuske bile su dotada nezamislive, a njegovi opisi toliko realistični i lišeni svakog umekšavanja, da posle izvesnog vremena dolazi pod pritisak savezničkih vlasti kojima smeta što njegovi sve popularniji izveštaji počinju negativno da utiču na odziv regruta. Kako se rat približavao kritičnoj fazi, njegovi članci bivaju sve izloženiji cenzuri.
Pošto zbog zdravstvenih problema nije mogao da bude primljen u vojsku, prijavio se za vozača Crvenog krsta i 1915. sa ambulantnim vozilom patrolira niz front na Somi. Zbrinjava ranjenike i nailazi na apokaliptične prizore žrtava bojnih otrova u agoniji, izmasakriranih civila i vojnika. Tu nastaju 53 pesme koje će objaviti u zbirci Rime čoveka Crvenog krsta koja će mu, osim velike popularnosti, prvi put doneti i priznanje kritike. Zbirka je punih devet meseci bila na vrhu liste najprodavanijih knjiga.
On ne opisuje ratne operacije, pobede i poraze, još manje pažnje pridaje neprijateljstvu između država i sukobljenih vojski. Umesto toga, donosi prikaze stravičnih patnji skrušenih i sa sudbinom pomirenih vojnika. Opisuje užase njihove svakodnevice koja se svakog trenutka može naglo prekinuti. Ogoljuje surove posledice rata na obe strane fronta, a iznad svega čitaocima predstavlja ljudsku dimenziju sukoba – patnje, strahove i čeženje vojnika, usamljenost njihovih supruga i tugu porodica palih boraca.
Između dva rata živi u Francuskoj, gde stvara uživajući u plodovima popularnosti. Često putuje, pa se tako tridesetih godina obreo i u SSSR-u. Tada nastaje njegova satirična poema „Balada o Lenjinovoj grobnici“, zbog koje se zabranjuje prevođenje njegovih dela na ruski jezik.
Uoči rata u novinama objavljuje niz pesama u kojima se izruguje Hitleru. Pred naletom nemačke vojske s porodicom beži u Kanadu, odakle nastavlja ka SAD. Odluka je bila mudra, jer su se u njegovom domu u Lansiju ubrzo pojavili nemački vojnici tražeći pesnika koji se rugao njihovom voljenom fireru.
Tokom Drugog svetskog rata Servis živi u Kaliforniji. Tamo se pridružje holivudskim zvezdama i drugim poznatim ličnostima podižući svojom poezijom moral vojnicima na frontu. On se 1942. godine, rame uz rame s Marlen Ditrih i Džonom Vejnom, pojavljuje u holivudskom ostvarenju Kvariše (The Spoilers).
Posle rata vraća se u Lansiju i u poslednjoj deceniji života stvara s još većom posvećenošću. Preminuo je 1958. godine.
Život mu je bio ispunjen avanturama i stvaralaštvom. Iako popularan, nikada nije bio nadmen i predstavljao se većim no što jeste. Na česte udare kritike skromno je odvraćao da on, u stvari, i ne piše poeziju, već samo stihove.
Zato ne treba da čudi što pesmom „Pomisli samo!“ čini gotovo fatalistički otklon u svom stvaralaštvu kojim ukazuje na potrebu da se ljudski život shvati u čudesnosti svog postanka i trajanja, ali i u svoj svojoj presitnoj vremenskoj i kosmičkoj razmeri:

„A život tvoj tek otkucaj
Što srce vremena primi.“

Kada mu se teški samoteret digne s leđa, čovek dolazi do spoznaje svojih stvarnih razmera i biva pošteđen najvećeg izvora životnog pritiska. Samoga sebe.