Roman Vs. Priča: Slikanje sveta ili slikanje događaja?
Srđan V. Tešin
Da li će priča – zbog toga što kratkoća i sažimanje odgovaraju potrebama savremenih ljudi i što priči pogoduje duh modernog (tehničkog i tehnološkog) vremena (čitanje literature sa ekrana računara, tableta, e-čitača ili smartfona) – biti vodeći žanr 21. veka i da li će odneti prevagu nad romanom?
Beograd, 29. novembra 2015.
Predmet izučavanja teorije pripovedanja postao je i ostao roman, shvaćen bezmalo kao prototip književne proze iz kog proishode sva merila.
Vladislava Gordić, Hemingvej, poetika kratke priče
Priča, kao književni žanr, ne može biti adekvatno definisana, pre svega zbog svoje beskrajne fleksibilnosti. Kad je sve priča teško je odrediti njene granice i distinktivna obeležja. Ipak, priču možemo porediti u odnosu na roman. Priča, recimo, nije roman jer nema njegovu širinu, domet i univerzalnost. Priču ne bi trebalo razlikovati od njoj bliskih formi, iako je narativna praksa velikog broja autora iz celog sveta učinila neophodnim insistiranje na generičkoj i formalnoj dinstinkciji između kraćih (kratka kratka priča, fleš fikcija, mikro fikcija, mikro narativ, mikro priča, priča na razglednici, brza priča, mini priča, jednominutna priča, roman na dlanu ili prozni aforizam), kratkih (kratka priča) i dužih proznih dela (pripovetka, novela, roman). U ovom mikroeseju pokušaćemo da odgovorimo na pitanja o razlici između romana i priče (pod ovim terminom ćemo podrazumevati sve žanrovske podvrste kratkih i najkraćih proza).
Prozne forme se, najpre, razlikuju po dužini: kratka priča mora biti kratka, inače, prosto rečeno, nije kratka priča i to je neizbežno ključna činjenica. No, ne slažu se svi teoretičari i pisci sa ovim najosnovnijim određenjem kratke priče. Recimo, David Albahari u eseju Kako čitati kratku priču? kaže: „Po meni, kratka priča može da bude jedna reč kao i tekst od stotinak strana. Dužina je nešto što sam autor određuje kada piše kratku priču.“ Ipak, dužina ostaje kao presudan faktor u defnisanju proznih oblika i predstavlja ključnu razliku između kratke priče, priče, pripovetke, novele i romana.
Norman Fridman se, piše Alan Pasko u studiji O kratkoj priči: u kratkim crtama, svojevremeno zapitao: „Šta čini kratku priču kratkom?“ Fridman je, poput Albaharija, bio svestan toga da je kratkoća kratke priče relativna. To u prvom redu znači da su dela ovog žanra kraća od nekih drugih dela, ali ne znači samo to. „Po Fridmanu, kratka priča nije kratka zbog većeg jedinstva radnje, niti zbog statičnog ili restriktivnog poimanja književnog lika, već stoga što se bavi malim stvarima“, piše Vladislava Gordić u studiji Hemingvej, poetika kratke priče. Fridman, ipak, nije uspeo da ustanovi konačna distinktivna obeležja ovog žanra: „Priča“, kaže on, „može biti kratka zato što je sama radnja u osnovi jednostavna; ili zato što je radnja, ukoliko je kompleksna, redukovana sredstvima selekcije, smanjenja opsega i/ili kroz tačku gledišta“. Dužina, ovde se Fridman i Albahari slažu, zavisi od toga na koji način autor želi da obradi materijal. Taj zaključak nije nipošto trivijalan niti očigledan.
Pol Zumtor ističe da „kratkoća nikada nije stvar slučajnosti, već uvek predstavlja formativni model“. On izvodi generalni zaključak o tome da sama kratkoća nameće određene forme, smatrajući da su kratki tekstovi uvek okrenuti sadašnjem trenutku i postojanju u sadašnjosti. Zumtor veruje da u kratkoj priči postoji težnja ka tome da se zanemari proces i razvoj u korist prikazivanja jedne stvarnosti. Kratka priča nikada ne prikazuje proces. Štaviše, Meri Luiz Prat navodi činjenicu da „veliki broj kritičara smatra trenutak spoznaje kanonskom odlikom moderne kratke priče“.
Kratkoća kratke priče nameće posebnu vrstu ekonomičnosti, koja se kloni proširivanja, suvišnosti, pa čak i ponavljanja. Oni oblici ekonomičnosti koji zahtevaju proširivanja su izvan parametara kratke priče. U ovom žanru ekonomičnost znači da su: i dve reči previše, ako je dovoljna jedna!
Da li izvesne teme ne pogoduju priči? Moderna kritika smatra za aksiom da umetnička vrednost ne može zavisiti od teme koju je umetnik odabrao da obradi. Fridman tvrdi da ne možemo specifikovati to da se priča bavi određenom vrstom tema ili da sadrži određeni pogled na svet. Ipak, uživanje u otkrivanju nepoznatih istorijskih, religijskih i kulturnih stvarnosti je uglavnom izvan domašaja kratke priče. Izbor teme je u direktnoj vezi sa time što u priči deluje malo likova, na skučenom prostoru, u munjevitom odsečku vremena. Kratka priča se, dakle, ne ograničava na određen broj tema, ali joj posebno prijaju granična područja.
Bitno je i pitanje: „Šta pisac kratkih priča očekuje od svojih čitalaca?“ Kako se autori kratkih priča ne mogu zadržavati da bi pružili detaljna razjašnjenja, moraju pretpostaviti čitaočevo prethodno znanje, koje može i ne mora biti prisutno kod određenog čitaoca u određenom trenutku. Priča nije u mogućnosti da inkorporira česte, sistematske redundantnosti koje se javljaju u romanu. Zbog toga autori moraju pretpostaviti da će čitalac obratiti pažnju na sve elemente dela i upamtiti ih. Istine radi, kako primećuje Pasko, značajni, „evokativni detalji javljaju se i u romanu, ali nisu toliko primetni, zbog njegove obimnosti.“
Priča teži ka opštem. Čak i kada obiluje detaljima, čitaoci su pre skloniji generalizovanju nego pri čitanju romana. Ne samo što autori moraju da pretpostave da će čitalac primetiti svaku reč, sliku ili ritmičnost u priči, već su čak i skloni tome da svakom od elemenata pridaju veliku važnost. Od čitaoca se očekuje da čitaju dubinski i između redova. Prema ovome, priča zahteva posvećenog čitaoca.
Priča je, zbog kratkoće kao osnovne osobine, osuđena na intenzivnost. Bodler to jasno kaže: „Kratka priča, jezgrovitija od romana, zgusnutija, uživa večite blagodeti sputanosti: njen efekat je intenzivniji, a pošto je daleko manje vremena potrebno za čitanje priče nego za razumevanje romana, ne gubi se ništa od utiska celine.“
U kratkoj priči autori se više oslanjaju na raspored nego na ponavljanja ili razvoj, više na nagoveštaje, nego na naglašeno isticanje. O nemogućnosti ponavljanja u kratkoj priči, Vladislava Gordić piše: „Kratka priča ima otvorenu formu, formu koja uvek upućuje na svet izvan konteksta, sadržaja i granice priče. U kratkoj priči nema mesta za ponavljanja i unakrsne reference“. Kratka priča izbegava proširenja i radije pribegava elipsi, indirektnim zaključcima i izražavanju u malo reči.
Kratku priču uglavnom odlikuje jedinstvenost, pre nego mnogostranost. Anri Žid je verovao da je ta orijentacija dovoljna da načini razliku između romana i kratke priče: „Roman, kako ga ja prepoznajem ili zamišljam, sastoji se od mnoštva različitih gledišta, podređenih mnoštvu različitih likova koje autor postavlja na scenu“. Kod nekih pisaca ova tendencija dostiže stepen zakonitosti. „Dok je romanu cilj slikanje sveta, priča slika događaj, služeći se u tome ograničavanjem i sažimanjem na pojedinačno i izuzetno“, navodi Vladislava Gordić najbitniju razliku između romana i kratke priče i ukazuje na to da kratka priča nije opterećena činjenicama i analizom kao roman i da je po svojoj koncentrisanosti bliža lirskoj poeziji. Kratka priča ima izraženu tendenciju ka jedinstvu, a čak i kada se javlja udvajanje, uvek postoji izvesna direktnost i jednostavnost, po kojoj se kratka priča razlikuje od drugih i dužih proznih žanrova.
Umesto zaključka ovog mikroeseja, taksativno ćemo nabrojati jedanaest najtipičnijih odlika kratke priče, ključnih za razlikovanje u odnosu na roman:
1. Kratka priča je delo prozne fikcije koje se može pročitati u jednom navratu. (Nasuprot ovom Poovskom određenju kratke priče sagledanog iz ugla čitaoca, Rejmond Karver, iz ugla autora, kaže: „Priča ili pesma mogu se napisati u jednom dahu.“)
2. Kratka priča kombinuje objektivne, realistične opise sa pesničkom atmosferom.
3. Bliska je veza između kratke priče i pesme, jer se u obema javlja jedinstveni spoj ideja i strukture.
4. Kratku priču karakteriše ograničen broj likova, samo jedna radnja i jednostavna fabula (obično je čine: ekspozicija, zaplet, kulminacija i tužan/srećan završetak).
5. U kratkoj priči obično nema mnogo radnje, skoro da nema ni razvoja likova, a ono što je karakteriše može se opisati kao „komadić života uhvaćen objektivom“.
6. U kratkoj priči fabula nije naročito složena (za razliku od fabule romana), ali stvara jedinstven utisak, a u čitaocu ostavlja više jedno snažno osećanje negoli skup upamćenih činjenica (ali čitalac svakako mora da obratiti pažnju na sve elemente dela i da pokuša da ih upamtiti).
7. Kratka priča (uglavnom) prikazuje prelomni životni trenutak (koji može imati za posledicu „fatalni udarac“).
8. Kratka priča pruža jedinstven utisak tona, boje i efekta.
9. Kratka priča vrlo često ima otvoren/iznenadan početak i otvoren/neočekivan kraj.
10. Kratka priča je ograničena na jedan ambijent (fiksno mesto i vreme, društveno okruženje).
11. Kratka priča mora biti kratka!
Priča se jasno odvaja od romana, mada je teško sagledati sva njena distinktivna obeležja. „Ona sama u sebi sadrži ambivalenciju, budući da može biti događaj izraza (čime se približava lirskoj poeziji, a gubi distinktivna prozna obeležja poput zapleta) ili izraz događaja (što znači posedovanje čvrste kompozicije karakteristične za prozne forme)“, zaključak je koji Vladislava Gordić izvodi povodom neumitnosti ambivalentnih određenja kratke priče, ističući napetost između izraza i događaja, forme i sadržine, priče i diskursa, kao načelo koje je definiše.
Pojava novih medija i razvoj komunikacionih tehnologija uticala je i na razvoj, promenu i nastanak novih proznih žanrova. Tako se, pojavom društvenih mreža i razvojem veb platformi, otvorilo široko polje za formiranje novih proznih žanrova kao što su tviter priče, SMS priče, blog priče, fejsbuk priče i druge žanrovske podvrste uslovljene tehničkim ograničenjima. Bićemo svedoci toga da li će priča – zbog toga što kratkoća i sažimanje odgovaraju potrebama savremenih ljudi i što priči pogoduje duh modernog (tehničkog i tehnološkog) vremena (čitanje literature sa ekrana računara, tableta, e-čitača ili smartfona) – biti vodeći žanr 21. veka i da li će odneti prevagu nad romanom?
VIDI VIDI
