Srđan V. Tešin – kolumna

O čemu pričati i pisati u doba korone

Srđan V. Tešin

Pandemija korona virusa me nije podstakla da pišem katastrofične i zastrašujuće priče. Naprotiv, napisao sam knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže.

Kikinda, 2. decembra 2020.

Dok je Đovani Bokačo pisao Dekameron, u Firenci je vladala kuga. U ovoj zbirci od sto novela, sedam devojaka i tri mladića, koji su potražili spas u vili nadomak Fijezole, tokom dve nedelje samoizolacije svake noći pričaju priče kako bi ispunili vreme u iščekivanju da epidemija napokon prođe. Ovo srednjovekovno alegorijsko remek-delo opisuje težnju ljudskog duha da pričanjem pobedi smrt. „Priča i pričanje su cela ljudska istorija; životni proces možda važniji – a svakako tajanstveniji – nego jedenje, pijenje i razmnožavanje“, piše Stanko Cerović u pogovoru knjizi Storytelling ili pričam ti priču Kristijana Salmona. Pričanje naš svet čini smislenim. Pričanjem, dakle, možemo učiniti smislenijim i pandemijsko doba u kome živimo.
Tokom vanrednog stanja i prinudne izolacije, tri romana, znakovitih naslova, Besnilo, Kuga i Slepilo bili su izuzetno traženi, čitani i citirani. Borislav Pekić u svojoj apokaliptičkoj viziji sveta pripoveda o biološkoj katastrofi, uzrokovanoj virusom besnila. Zaraženi ljudi otvoreno ispoljavaju animalne crte karaktera, stradajući u sukobu sa samim sobom i sa svetom. Alber Kami, na svakoj stranici svog uznemirujućeg romana, svedoči o razmerama katastrofe koja je podjednako zahvatila i telo i duh zaraženih kugom. Žoze Saramago, u svom mračnom i alegorijskom romanu, ogoljuje ljudske reakcije u okolnostima iznenadne epidemije slepila. Naravno, ovim vrhunskim delima domaće i svetske književnosti moguće je dodati Smrt u Veneciji i Čarobni breg Tomasa Mana ili Ljubav u doba kolere Gabrijela Garsije Markesa, kao i čitav niz drugih naslova u kojima se, u osnovi, govori o pitanjima morala u uslovima pošasti. Čitaoci u njima otvoreno, ali i podsvesno, traže odgovor na samo jedno pitanje: „Kako preživeti, a ne izgubiti ljudskost?“ Zbog toga su ove knjige bile toliko tražene sa iznenadnom pojavom korone.
Pandemija, osim što najdirektnije zadire u biološku stranu čoveka, u pitanje dovodi i njegov egzistencijalni, finansijski, društveni, pa čak i politički status. Pisci, kao i, uostalom, svi drugi umetnici – za razliku od naučnika koji su trezveniji i racionalniji u svojim sagledavanjima ovog fenomena – imaju slobodu da ovoj katastrofi pristupe kreativnije, odnosno, mogu da u njoj pronađu dodatnu motivaciju za stvaranje umetničkih dela.
Pisci će posmatrati i istraživati pandemiju u ključu „građe za sižejno oblikovanje“ (Kiš via Šklovski). Ili ih, naprotiv, pandemijska situacija neće uopšte motivisati da o njoj pišu, nego će im obezbediti mir u samoizolaciji, kao što je to onomad Bokaču, potreban kako bi se nesmetano posvetili pisanju dela koja izvorišta ne traže u jezivoj svakodnevici kojom hara smrtonosni virus. Bokačo samo u uvodu piše o epidemiji kuge, a potom se u potpunosti posvećuje pričanju priča koje slave život. On potire smrt duhovitim, ljubavnim i erotskim pričama o lukavim, tragičnim i naivnim ljudima.
Idući za tim čuvenim književno-istorijskim primerom, pandemija korona virusa me, kao pisca, nije podstakla da počnem da pišem katastrofične i zastrašujuće priče. Naprotiv, napisao sam knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže. Uživao sam tokom pisanja u samoizolaciji. Stvarnost je dovoljno neizvesna, turobna i zastrašujuća za našu decu, zbog toga sam poželeo da se okrenem optimističnijoj i vedrijoj strani sveta pripovedanja.
Pričanjem o deci i za decu naš svet možemo učiniti smislenim. U tome vidim smisao svog spisateljskog preduzeća. A u negovanju budućih čitalaca vidim smisao svoje lične borbe protiv poraznih posledica pandemije.

Autor je romansijer, pripovedač i esejista čiji su romani Kuvarove kletve i druge gadosti, Gori gori gori i Moje, knjiga priča Priče s Marsa, kao i knjiga priča za decu Luka kaže objavljeni u izdanju Arhipelaga.