Klaudio Magris, pripovedač kome se poverava šuma

Vida Ognjenović

Magris nas uvodi u neviđeni kovitlac života, mitskih nanosa, istorijskih činjenica i predanja preuređenih u prave porodične sage.

Klaudio Magris je pripovedač koji ničim ne maskira svoj pripovedni postupak, već, s punim poverenjem u moć književnog istraživanja istine, otvoreno raspravlja sa izvorima za svoje teme bilo da su oni iskustveni, književni ili istorijski. Na primeru tri različite knjige proze objavljene na srpskom u Izdavačkoj kući Arhipelag (Vi ćete, dakle, razumeti, Nagađanja o jednoj sablji i Mikrokosmosi) izdvajamo nekoliko osobina koje odlikuju Magrisov rukopis. Najpre usredsređenje na samu srž teme, bez deskripcijskog naslojavanja i uvoda, čime postiže početni iskazni naboj koji sledi do kraja. Zatim ispitivanje, ličnosti, objekta ili radnje iz neposredne blizine, proznim istražnim razlaganjem izrazitih pojedinosti i važnih detalja, pri čemu zadivljuje njegova minuciozna pripovedačka opservantnost kojoj ne izmiče nijedna značajna sitnica. Potom majstorsko preplitanje stvarnih i izmaštanih činjenica, odlično pronađen način kojim gradira pripovedni razvoj teksta. To deluje kao svojevrsni dokumentarni postupak, pri čemu se dokument nadgrađuje fikcijom ili se pak izmišljena pretpostavka dokumentuje faktičkim događajem, tako da prestaje da bude važno šta je čemu prethodilo.
Osim toga, Magrisov rukopis odlikuje umeće finog ironijskog senčenja dato najčešće kroz komentare junaka, a ponekad i kao autorska opaska ili bliže tumačenje pojave, ličnosti ili događaja. Treba istaći i vrhunsko narativno strukturiranje, odnosno proznu kompoziciju koja naoko deluje ležerno, kao neposredan zapis, prirodni tok nečijeg izlaganja, a u stvari je pažljivo odabran i iznutra vešto izrađen pripovedni prosede.
Zbirkom pripovedaka Mikrokosmosi (izdanje Arhipelag, 2009, prevod Snežana Milinković), u kojoj svaka priča za sebe predstavlja mikrokosmos, Magris nas uvodi u neviđeni kovitlac života, mitskih nanosa, istorijskih činjenica i predanja preuređenih u prave porodične sage. Tu je naracijska promenada neobičnih bolesnika, još čudnijih lekara, izmišljenih i stvarnih događaja iz baštine stare Austrougarske i njenih naslednih zasluga i krivica koje sasvim drugačije tumačimo u ova moderna i postmoderna vremena.
Predlažem čitaocu da čitanje ove izvanredne knjige počne od pripovetke „Snežnik“ u kojoj je Magris majstorski složio mnoštvo različitih pripovednih elemenata, od stvarnih ličnosti, memoarskih pojedinosti, osluškivanja lutajućih nagađanja i priča, do istorijskih citata i filosofskih opažanja o šumi kao simbolu izazovne, a neodgonetljive slojevitosti.
Turistička kota Snežnik, pogranično mesto različitih država, pamti sopstvenu prošlost i sadašnjost sećanjem, kazivanjem i napisima svojih odanih meštana, nameštenika, stalnih, slučajnih i nevoljnih posetilaca ili za to mesto životno pasionirano vezanih zaljubljenika. Jedan od njih, Drago Karolin, Slovenac, školovan u habzburškoj Austriji, ostavio je i dragocene zapise, a da su oni tačni i da im se može verovati najbolje govori jedna memoarska epizoda priče kojom je Magris vešto zaokružio njegov portret. Karolin u dubokoj starosti leži na bolesničkoj postelji. Dragim prijateljima koji su došli da ga obiđu u bolesti poklanja po razglednicu Snežnika na čijoj je poleđini ispisao nekoliko svojih oproštajnih stihova na nemačkom. No, čim se malo oporavio, napisao im je pisma sa izvinjenjem, jer, navodno, njegova žena misli da je pogrešio u jednom stihu. Umesto taj breg, napisao je to breg, što se, njemu, znalcu gramatički pravilnog, književnog nemačkog, potkralo kao neoprostiva pogreška. Jasno je, dakle, da takav čovek ne bi mogao da piše proizvoljne izmišljotine ili naručene neistine o bilo čemu. Drugim rečima, naš pisac tom epizodom, zapravo, otkriva svoj kriterijum za preuzimanje dokumentarnog sloja za svoj pripovedački pristup i ističe da ceni, traži i nalazi pouzdane izvore, što je jedna od njegovih autorskih osobina.
„Snežnik“> je pripovetka uobličena kao kakav muzički rondo u kojem se s produbljenim izmenama ponavlja osnovna tema, u ovom slučaju motiv šume. („Šuma je, istovremeno, podizanje i brisanje granica. Mnogostrukost različitih i suprotstavljenih svetova u velikom jedinstvu koje ih obavija i rastače.“) Šuma je u izvesnom smislu i junakinja njegove priče, uz mrkog medveda koji je pak glavni junak svih domaćih i lovačkih pohoda i usmenih preterivanja o njemu u različitim doživljajima i zgodama iz lova. Stalni posetilac Snežnika, koji se u pripoveci javlja kao glas komentatora, nije nikad video živog mrkog medveda, poznaje ga samo s brojnih fotograflja, od kojih je jedna dobro sačuvana na nekom tavanu u Ilirskoj Bistrici. „Na njoj se vide šuma, zatim vatra i oko nje i ubijenog medveda nekoliko lovaca. Tito s rukama na kolenima i Kardelj sa crvenim obrazima ljubitelja kobasica. Nažalost, tu je i Kavčič, lider koji je pao u nemilost odmah pošto je slika dovršena i koji je bio razlog što ona nije mogla da dobije kakvo dostojnije mesto, već je morala da bude povučena iz opticaja.“ No, važniji od toga je vrhunski Magrisov opis ubijene životinje, odnosno komentar uveličane fotografije. „Medved na zemlji dobro je uhranjen, i izgleda kao da nije mrtav, već kao da blaženo spava, kao da možemo da ga čujemo kako hrče, jedini je koji uživa u tolikim prevratima.“ Pisac nas tako navodi na dalje nagađanje na osnovu slike. Možda je ta, kako pisac kaže, dobro uhranjena životinja, mrki medved, odmah posle fotografisanja vraćen nazad u zoološki vrt, odakle je i pozajmljen za priliku u kojoj je slika nastala, a gde se sutradan ujutru verovatno probudio žedan i s jakom glavoboljom.
Priču o Snežniku, planinskoj koti iznad Ilirske Bistrice, počinje zlatousti, vazda na priču gotov, gospodin Samec, ali je nikad ne dovrši. Delom zato što je najveći broj slušalaca čuo nebrojeno puta, pa ga slobodno prekidaju, znajući da će on nastaviti kad god mu se ukaže prilika, a delom i zbog toga što se šuma o kojoj pripoveda ne da opisima, ona se, u stvari, priči otima, jer se ova šuma najbolje priča sama sobom. To nam sam pisac na kraju objašnjava: „Ove priče govore o šumi koja je drugačija, koja je nedodirljiva i ne dozvoljava da je iko uhvati, već posipa staze lažnim putokazima i pogreškama, nespretnostima i zabunama, kao što su nesreće nedeljnih lovaca što pucaju jedni na druge.“
Da, da, treba dodati to, da šumu, naravno, ne može da opriča niti njenu simboliku da protumači i produbi koji bilo Samec, džaba mu trud, jer ona traži vičnog i osvedočenog majstora kao što je Klaudio Magris, da mu se poveri. Kad bi svaki Samec umeo da odgonetne i protumači šumu, ko bi onda bio Klaudio Magris.