Gojko Božović – Esej
Pola veka Grobnice za Borisa Davidoviča
Beograd, 14. novembra 2026.
Biografija je osnovni žanr novela u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča.
Stojeći
u osnovi ove knjige, biografije postepeno uspostavljaju širu sliku epohe u
kojoj sudbine najrazličitijih ljudi mogu da imaju jedan isti ishod, u kome je
revolucija pokretačka sila i sveobuhvatan proces, i u kojoj, nipošto na
poslednjem mestu, montirani procesi mogu da budu izraz duha vremena. U ranijim
epohama književnosti bila je neophodna krivica da bi junak bio izložen progonu
i kazni. Od hibrisa, koji nastaje zbog toga što heroji ili obični ljudi prelaze
granice koje su im zadate, zbog čega ih bogovi kažnjavaju za narušavanje
utvrđenog poretka, do modernih vremena bili su neophodni prestup ili greh, uzimanje
pravde u svoje ruke ili ignorisanje nepisanih ili pisanih zakona kako bi neko
ispaštao kaznu. Moderna književnost suočava nas s jednim od ključnih saznanja
modernih vremena: čovek može biti kriv bez krivice, patiti bez razloga,
stradati a da nije učinio ništa što je zabranjeno bilo kojim implicitnim ili
eksplicitnim aktom. Tako svako može biti kriv, a pitanje krivice postaje
arbitrarno, zavisno isključivo od volje velikih društvenih sila, bez jasnog
okvira u kome bi se kretao čovek koji želi da izbegne udes sudbine i ruku
poretka.
To je svet Kišovih junaka u Grobnici za Borisa Davidoviča, to je osnova iz koje izrasta piščevo biografsko pripovedanje. Za razliku od kafkijanskog košmara u kome postoje i proces i institucija, i islednici i progonitelji, svi anonimni i ničim prizvani, i junak sa svojom voljom i bez svoje krivice, u svetu Kišovih odbačenih revolucionara, svrgnutih božanstava koja neretko preživljavaju sudbinu svojih dojučerašnjih žrtava, proces i institucije, jednako kao i islednici i progonitelji imaju prepoznatljiva lica. To je lice revolucionarne nužnosti, lice ideološke pravovernosti, lice nepogrešivosti revolucionarnog subjekta.
Krivica, međutim, ostaje proizvoljna: junaci u Kišovim novela padaju u nemilost i u žrvanj revolucionarnog razloga ne razumejući svoju krivicu, ne prepoznajući svoj prestup, ne čineći ništa protiv revolucije čiji su saputnici i saučesnici. Oni nisu žrtve ni svojih grešaka, ni svoje krivice, oni su žrtve revolucionarnog razloga koji mora da ritualno proverava svoju pravdu, iskušava svoje saputnike i mač revolucije pretvara u jedino priznato otelotvorenje pravde.
Zato Kišovi junaci moraju da prihvate svoju krivicu na montiranim procesima u koje ulaze braneći svoju biografiju kao sve što im je ostalo od njihove časti i od njihovog života. Ali, ako bi u tome ostali nepokolebljivi, braneći se revolicionarnom doslednošću od izmišljenih i nedokazanih krivica, onda bi revolucija bila demistifikovana, a njena pravda i nepogrešivost dovedeni u pitanje. Revolucija koja greši nije pravedna, revolucija koja nije pravedna nije ni privlačna u objavama, ni verodostojna u pretnjama, revolucija koja priznaje svoje greške postaje nemoguć proces. Prihvatajući izmišljene krivice kao svoje, Kišovi junaci odustaju od sopstvene biografije, sa životom su se već oprostili, jer im je mehanizam revolucionarne pravde ionako dobro poznat. Iznuđena priznanja potvrda su autoriteta revolucije. Žrtve montiranih proces tako daju prednost revoluciji i njenoj pravdi u odnosu na svoju biografiju i čast. Ostaje, međutim, stid kao ključni ishod i kafkijanskih procesa i kišovskih montiranih procesa, u čemu se može videti epohalno iskustvo modernih vremena kao vremena kontrole, nadzora i moćnih i sveprisutnih društvenih sila.
Junaci Kišovih novela do svoje biografije dolaze u revoluciji ili pak revolucija čini izuzetnim njihove biografije. Uzete pojedinačno, one su slike ljudskih sudbina: konkretni ljudi u konkretnom istorijskom događaju trpe nasilje i posledice istorije u kojoj učestvuju. Ali kada se pojedinačne biografije stave u jedinstven niz ljudskih sudbina koje se međusobno dopunjuju, prožimaju i jedna drugoj šire istorijski i humanistički horizont, onda pokretači istorije postaju i svedoci istorije.
