Vida Ognjenović: I posle korone – korona

Beograd, 29. aprila 2020. – Ovo je drama s tezom, s tim što se antiteza sumnjiči za izdaju i kao takva se izoluje s preporukom da ostane kod kuće – kaže književnica i rediteljka Vida Ognjenović u razgovoru za Blic u odgovoru na pitanje Tanje Nježić „kog je žanra sve ovo što nam se dešava“:
– Virus korona doneo nam je paniku, strah, iskopao generacijske rovove, uveo na velika vrata onlajn komunikaciju, odnosno socijalno otuđenje, ljudi uče na daljinu, udaljavaju se jedni od drugih, rade od kuće, vole se od kuće (ne kod kuće), razdvajaju se, najpre na metar, pa sve više… Ne znam šta će biti posle. Mislim, posle čega? Posle korone? Pa zar nam stalno ne ponavljaju i stručnjaci i policija da će i posle korone biti korona, kao nekad i posle Tita, Tito… Jeste, ovo je bio dobar trening za poslušnost, povinovanje i ostanak kod kuće. Korona je veoma efikasno sredstvo za ustoličavanje zapovedne vlasti i usijavanje vrha piramide. Dakle, koronosana stvarnost, zasnovana na strahu, prepostavkama i policijskim ovlašćenjima, planetarni je plastenik kako za uzgoj vlastodržaca tako i za jačanje sprege moći kapitala i profita. Antitela će postati nova valuta. Budućnost se ukazuje kao novi poredak zvani: koronokratija.
Odgovarajući na pitanje da je u osnovi njenog Maksimum priča o mehanizmima hajke i javnog progona, Vida Ognjenović kaže:
– Organizovana hajka, tako često sredstvo u našoj borbi sujeta na raznim nivoima, jeste pre svega trovanje i zloupotreba javnog mnjenja. Ključno za hajku je da se održava na prešaržiranim fabrikacijama koje po svaku cenu želi da proturi kao činjenice. Odnosno ne biraju se sredstva da se nabilduje što veća krivica onoga protiv koga se podiže hajka, sa akcentom na šire posledice njegovog „prestupa“. Evo, poslužimo se ovim savremenim primerom virusa korona. Primer možda nije najbolji, jer je hajka u suštini opravdana, ali je ujedno i široko polje za svakojaku upotrebu te smrtonosne opasnosti…
Jedan deo razgovora odnosio se na novu dramu Vide Ognjenović Kozocid. Na pitanje da li smo ogrezli u iskustva o kojima govori ova drama („govorite o povijanju glave i kičme, strahu, odsustvu pobune, odbijanju tzv. običnog čoveka da digne glavu već pristajući na sve što mu se potura zapravo radi u korist sopstvene propasti“, ističe Tanja Nježić), Vida Ognjenović kaže:
– Jesmo, ogrezli smo, i to ne vodi nikud, nego se učvršćuje u ovome što imamo sad. Vremenom je zanemarena, sada se već ciljano izostavlja delotvorna rasprava, razmena gledišta i stavova. Debata je surovo kompromitovana u Parlamentu, dakle na forumu čiji temelj i svrha treba da je kvalifikovana, dobro dokumentovana i odgovorna. Šta se desilo s našim parlamentom. Pa ništa. Postao je psovački turnir pogrda u prostaštva, čiji televizijski prenosi treba da budu zabranjeni i za odrasle, a kamoli za decu ispod dvanaest godina. Uz to, tu su političke isključivosti, divljanje većine i simuliranje procedure… Eto to je forum gde predstavnici nas, kako kažete, običnih ljudi, zastupaju naše interese. Sad je to forum na kojem se svaka pobuna proziva i ruži najpogrdnijim imenima, a mi očekujemo da negde budemo saslušani i da se o našim zahtevima negde razgovara trezveno i bez dvoličnih sofizama… Koji je to forum, gde se to može, recite mi… Tako smo došli do toga da je svaka javna pobuna u suštitni zahtev za male privilegije… Pustite nas da šetamo i da protestujemo na ulici, pa ćemo mi biti zadovoljni time što to možemo da radimo nekažnjeno. I u toj zahvalnosti za nešto što nam inače pripada, jer na slobodi govora počiva demokratsko uređenje, mi previđamo sva ona gubljenja poslova, smene, zabrane i ograničavanja koja trpe ne samo istaknuti glasovi otpora i pobune, nego i slučajni prolaznici koji se zaustave da vide šta se dešava. Stvar je, dakle, političkog sistema, ne pojedinca… Mi smo zagušili svoju pobunu prozivajući pojedince, a treba da na raznim nivoima otvorimo raspravu o sistemu samoljubive ucene, sistemu naredbi umesto predloga za debate, simulaciji demokratske većine…