Jelena Lengold – Esej

Što je moguće više besmrtnih vekova

Jelena Lengold

Živeći kroz te silne knjige, samo pokušavam da proživim što je moguće više besmrtnih vekova.

Zamišljam da će jednoga dana dokoni književni biografi pisati otprilike ovakvu belešku:
Život Jelene Lengold ličio je na sve osim na život jednog pisca, bio je to prilično dosadnjikav i ordinaran život u kome je sve bilo tako predvidljivo i kao iz udžbenika o besmislenim životima, kakvih ima na milione, bila je lepuškasta kao devojčica, nikada, međutim, nije znala šta bi tačno sa time učinila, posedovala je prilično bezlične roditelje koji su se, naravno, razveli, ali na svu sreću tek nakon što su je doveli u veliki grad, studirala je neki bezvezni fakultet koji je, naravno, nije zanimao, zaljubljivala se u sve živo, u muškarce, žene, mačke, pse, zečeve, papagaje, profesore, pesnike, udavala se, kako je i red, dva puta, ovaj drugi muž pokazao se kao nešto bolji, ali teško je razlikovati jednog muža od drugog, sve vam to na kraju ispadne na isto, držala je dijetu celog života, bez vidljivih rezultata, izvadila je krajnike i žučne kamenčiće, spremala je dobre pite, sarme i ostale stvari sa holesterolom, dočekala je starost za priličnom ravnodušnošću, bila je tragično lišena sujete, ambicije i želje da se nametne bilo kome i bilo gde, slutimo da se njen “burni” život odvijao ponajviše u snovima i u mašti, jer negde se, valjda, morao odvijati, inače nam uopšte nije jasno kako je, zašto i povodom čega ta, po svemu, prosečna žena napisala onih nekoliko knjiga, koje na sve liče, samo ne na nju.
I tu, otprilike, na kraju te beleške, dolazimo do fenomena knjige, koji mi nikad neće biti jasan, baš kao ni fenomen sna. Jesu li naši snovi legitimni deo našeg života? Računaju li se oni u ono što smo iskusili? Jesu li knjige jednog pisca deo njegove biografije? Da li je moja bibliografija istovremeno i moja biografija? Jer, ako jeste, ja onda baš i nisam sasvim ja, ako shvatate šta hoću da kažem. Nadam se da shvatate, jer ja ne shvatam, samo osećam da tu mora da ima nešto što još nije do kraja otkriveno.
Zatim se može ići i dalje. Šta je sa svim onim knjigama koje smo pročitali? Postaju li i one deo našeg ja, pod uslovom da smo sebe u njima prepoznali i utkali nešto svojih osećanja u te stranice, listajući ih noću u krevetu, otkidajući od odmora? Postaju li tako te tuđe bibliografije pomalo i naše biografije? Koliko procenata Jozefa K, Lejdi Četerli, Toma Sojera, Herija Kinaskog, Ašenbaha, Holdena Kolfilda, Ane Karenjine, Madam Bovari, nastavlja da živi u meni godinama nakon što su bespovratno odloženi na police? I koliko svi oni, zapravo, utiču na moj život? Jer ako utiču, a slutim da je tako, onda još jednom moram da zaključim da ja nisam baš sasvim ja, već sa svakom takvom knjigom nešto od sebe dajem njima, a oni, zauzvrat, nešto svoje utrape meni, ne pitajući me da li mi baš to treba.
Ima jedna dobronamerna teorija koja kaže da na pravu knjigu nailazite onda kad vam je baš takva knjiga najpotrebnija. Najvatreniji pobornici ove teorije idu u krajnost i veruju da je dovoljno otvoriti bilo koju knjigu na bilo kojoj stranici i da ćete upravo tu naći odgovor na ono pitanje koje vas muči. Nisam sigurna da je to baš sasvim tako, ali sam sklona da verujem u to da nismo većinski vlasnici svoje sudbine, ni mi pisci, ni mi čitaoci, a bogme ni mi literarni junaci. Svi smo, naime, kako bi se to modernim jezikom reklo, umreženi. Svi smo u velikom kosmičkom network-u. Umre li jedan književni junak nasilnom smrću, možda ću upravo zbog toga isto tako umreti i ja, a razlog tome bi se mogao raspetljavati dugo i dosadno na mnogo dodatnih književnih stranica.
I šta je onda sa onima koji ne čitaju knjige? Može li se iz svega zaključiti da oni svoj život tako čuvaju od bezbrojnih ogledala koja samo čekaju da im ukradu dušu, ili pak žive svoje biografije i ne znajući za koliko toga su uskraćeni? Nemam pravi odgovor ni na ovo pitanje. Svaki čovek, valjda, prema svojoj meri, uzima od budnosti i od snova onoliko koliko ume, može i sme.
Što se mene tiče, ja sam svoju meru našla još davno, shvativši da ću uvek mnogo više živeti u nestvarnom nego u stvarnom, mnogo više u napisanim slovima nego u izgovorenim rečima, mnogo više kroz junake svojih knjiga nego u svom paralelnom, od javnosti priznatom, životu. Davno sam se, dakle, pomirila s tim da život, za koji neki skeptici kažu da je jedan jedini koji imamo, može na ovaj način biti beskrajno mnogo puta umnožen i proživljen. A ima li neke jače i snažnije čovekove potrage od ove?
I zato, kad čitam knjigu, ili kad je pišem, verujte, kultura i sve u vezi s njom poslednja je od mojih motivacija. Jedino što me istinski odvlači u ovaj papirni svet to je taj grozni strah od nestajanja, od beskrajnog konačnog nestajanja, i sve što radim živeći kroz te silne knjige to je samo pokušaj da u ovo malo godina proživim što je moguće više besmrtnih vekova.