Duboko dirljiva i autentična priča

Robert Hodel

Neda Bjelanović je napisala uverljivu, emotivno zadivljujuću, na trenutke duboko dirljivu, autentičnu priču – autentičnu u svojoj srži, priču posvećenu Gradu, detinjstvu u netaknutoj porodici i nezaboravnoj ranoj ljubavi iz detinjstva.

Beograd, 27. novembra 2024.

Prvi roman književne teoretičarke i istoričarke Nede Bjelanović Crveni krovovi (Arhipelag, Beograd, 2024) napisan je u prvom licu, iz perspektive mlade žene koja je studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu. Vreme dešavanja je 2008. godina. Događaj koji priču otvara je napad na nju na Brankovom mostu (most povezuje stari i Novi Beograd). Naoružan nožem, devojku presreće jedan mladić, ali priča ima neočekivan rasplet: umesto da ostane bez nakita i novca, ona uspeva da uspostavi jedan pomirljiv razgovor s mladim džeparošem tokom kojeg mu, između ostalog, objašnjava kako je dospela iz rodnog Sarajeva u Beograd. Inicijalni motiv za ovaj razgovor je ogrlica – poklon njene teško bolesne majke – koju mladić teška srca odlučuje da joj ostavi, da je ne oduzme.
Naracija potom balansira između dve lokacije uvučene u priču, podjednako prisutne u narativu – između dve prestonice nekadašnjih republika – Sarajeva i Beograda. Naslovni motiv – crvenih, novih kućnih krovova – postaje aplikativan kao metafora za sam život naratorke i glavne junakinje: pričanjem priče o odrastanju u ratnoj Bosni čudnom mladom čoveku, koji je i bivši narkoman, ona kao da se oslobađa i ratnih trauma zbog kojih ne može da spava (to je problem koga bezuspešno pokušava da se reši posetama terapeutu i uzimanjem sedativa na svoju ruku) i pokušava da se ukoreni u novom svetu u koji je dospela.
Njeno sećanje na građanski rat u Bosni nije markirano samo ratnim nasiljem, nedostatkom namirnica, odeće, improvizovanim školovanjem, boravkom u skloništima, nego i intenzivnim, intimnim i ponekad konfliktnim porodičnim životom, kao i posebnim osećanjem detinje ljubavi za starijeg dečaka (Srđana) s kojim odrasta, a koje postepeno prerasta u dugotrajnu, skoro opsesivnu, mladalačku ljubav. Kao u Jergovićevoj Mama Leone, ova neostvarena ljubav je intimno vezana za ratna dešavanja, za rasap porodice i za gubitak kuće i domovine, samo što u slučaju romana Bjelanovićeve perspektiva Grada (kako se Sarajevo u romanu bez izuzetka označava) jeste srpska – ne u nacionalno-ideološkom smislu i ključu, već u uspostavljenom miljeu ličnog i predačkog. Ovaj nepristrasan pogled nije, naravno, samo odlika naratorke, koja ima osam godina kada rat počinje, nego i članova njene porodice – oštrooke i jezičave Nane, njene ponekad sarkastične, ali ipak pune ljubavi majke, njenog nežnog i tvrdog oca koji iskustva s „linije“ i svega onoga što su radili nama i što smo radili mi proglašava za jednako strašna iskustva rata.
Po potpisivanju Dejtonskog sporazuma krajem 1995. porodica se s drugih 150.000 srpskih građana iz deset sarajevskih opština iselila iz Grada. I naratorkin stric koji je poginuo u ratu i na brzinu pokopan takođe je prenesen za veliki novac. Ne znajući kuda zapravo žele da se presele – velika porodica što se polako rastura ima 90 dana za odluku – završavaju u Kasabi na Drini (Višegrad), u kabinetu biologije jedne škole, gde dele sudbinu drugih raseljenih lica. Naratorkina je životna situacija sasvim neizvesna – na primer, majka se mora pobrinuti za to da ćerka ide u bogatije kuće s kupatilom da se okupa – a polako počinje da se menja tek kad majka počne da radi kao čistačica i može da priušti porodici novac za kiriju malog stana. Otac, koji tokom rata počinje da pije, sve je manje u mogućnosti da izdržava porodicu, a njegov san o emigriranju u Kanadu, Nemačku ili Skandinaviju – iluzija je. U inostranstvo (Norvešku) na kraju se igrom sudbine i sopstvenom brzom odlukom seli voljeni Srđan (sledeći sestru), a kada se javi nakon dužeg vremena, glavna junakinja je već u novoj vezi. Ipak, na kraju se u dečku s mosta, s kojim bi protagonistkinja mogla započeti nov ljubavni odnos, može se nazreti Srđanov alter ego – njihov fizički opis je sličan, obojica su melanholici i dele nesrećan usud dva mlada čoveka načeta narkomanijom (Srđanu je naratorka pomogla da prevaziđe tu epizodu u koju se upleo tokom studija).
Koliko su svi mučni događaji presudni za identitet naratorke i celu njenu porodicu može da ilustruje jedna kratka epizoda. Ona, po završenoj srednjoj školi, želi da se vrati u Grad da tamo studira. Umesto da je nagovori na nešto drugo ili jednostavno pokuša da joj zabrani, otac je autobusom vodi na nekada njima poznato, voljeno mesto. Ali, došavši tamo, njih dvoje šetaju samo po centru, o svojoj Ulici ne govore ni reči, kao da su se tajno dogovorili. Sada i ćerka shvata da njen nekadašnji svemir više ne postoji i odlučuje da studira u Beogradu. No, i tamo ona prati sudbinu siromašnih, iskorenjenih, „preseljenih“. Ne može da priušti vlastiti stan, sobu, zavisi od dobre volje koleginice studentkinje koja joj pruža utočište. Isti društveni nesklad karakteriše i njen odnos s porodicom svog novog partnera (Beograđanina Olivera), čija sestra studira na Sorboni i zbog čijih se ostalih članova ponekad bolno seća toga da je iz provincije došla u metropolu. Čak i kolege studenti ponekad izražavaju prezir prema njenom načinu govora, dok joj otac, s druge strane, zamera što umesto fola ili fazona koristi u Bosni retko korišćenu reč fora.
No, osnovno raspoloženje romana nipošto nije melanholično, pesimističko, nostalgično, pa čak ni patetično. To onemogućuje jezik prožet žargonizmima, psovkama, neretko sarkastičan. Naratorka poseduje pronicljiv, humorni pogled na svet koji je očito nasledila od ženskih predaka. Ta sposobnost da se sagleda vlastita, nestvarno teška sudbina, da se ona ponovo proživi kroz narativ i tako se istovremeno od nje distancira, jeste ono što predstavlja osnovni kvalitet ovog romana. Neda Bjelanović je napisala uverljivu, emotivno zadivljujuću, na trenutke duboko dirljivu, autentičnu priču – autentičnu u svojoj srži, priču posvećenu Gradu, detinjstvu u netaknutoj porodici i nezaboravnoj ranoj ljubavi iz detinjstva. Ona je ponajviše autentična stoga što se vidi jasna težnja da se da u tom naporu oblikovanja ratovi devedesetih ostave iza sebe, ali je takođe jasno da naratorka ni njeni junaci nisu ljuti, nisu kivni, nisu zlopamtila.
Kad Nana umire, glavna junakinja iz Beograda stiže u Višegrad taman na vreme da se sa svojom babom konačno oprosti. U mračnoj, sumornoj sobi umiruće, Nana joj, nakon nekoliko s mukom izgovorenih reči pozdrava, kaže: „Bježi na sunce, oči moje.“ Njene reči dočaravaju još jednom srž cele priče: sumornu sudbinu porodice, Grada, čitave zemlje, oproštaj sa starim, razorenim svetom i dolazak u novi život.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Hamburgu i inostrani član SANU.