Gojko Božović – Magazin

Kultura kao kapital

Gojko Božović

Da li kultura može da čeka dok se ne reše važnije i urgentnije stvari? Da li je onda rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i isprazna zabava?

Kultura nije trošak, kultura je investicija.
Na prvi pogled, ova rečenica je opšte mesto. Ali, kako je verovao Jovan Hristić, opšta mesta nam govore nešto važno, i zbog toga su na takav način prisutna i u našoj retorici i u našem iskustvu.
Postoje, međutim, opšta mesta koja nisu toliko podrazumevajući izraz opšteg iskustva koliko su puki retorički alibi da se ne izađe u susret jednoj nužnosti. Tada u jeziku nastane nešto što, po pravilu, ne postoji u stvarnosti. Takav je slučaj i sa uvodnom rečenicom u kojoj se kulturi, na jedan delikatan način, odaje svako priznanje, ali iskustvo, mnogo bolji svedok od retorike, govori nam da se kulturi takav značaj inače ne pridaje u realnim odnosima svakodnevnog života ili pak u žanrovima javnog diskursa odnosno u pragmatici društvene zajednice kojoj pripadamo.
Na nivou društva i države, kultura je investicija zato što svako ulaganje u kulturu ima dalekosežne posledice po povećanje nacionalnog dohotka i po oblikovanje prihvatljivog i održivog društvenog ambijenta.
Društvo bez kulture ne može biti bogato društvo. Bez osmišljene i delotvorne kulturne politike, u društvu siromašnih ili čak rasturenih kulturnih i obrazovnih institucija, ne mogu se sprovoditi ekonomske i političke reforme. Niti se mogu očekivati preduzimljivi pojedinci i smele ekonomske aktivnosti od kojih će čitavo društvo imati samo korist.
Ali i za svakog pojedinca kultura je investicija. I to najisplativija, jedina investicija za čiji ishod ne mora da brine. Ne samo zato što obrazovan i kulturan čovek bolje razume svoje društvo i svoje vreme, svet i svoje mesto u njemu, pa tako u skladu sa tim može i da deluje korisno po sebe i po svoje bližnje, već i zato što su znanje i mašta, kultura, jednom rečju, jedino ono što mu niko ne može uzeti, jedino ono što istinski jeste njegovo, ali od čega i drugi mogu imati samo dobre strane.
I tu dolazimo do ključne tačke: kultura je kapital, i u stvarnom i u simboličkom smislu. Ne kažem da u našem društvu nije pomalo rizično izgovoriti ovakvu rečenicu, jer nas toliko toga uverava kako je kapital nešto sasvim drugo, dok su njegovi kontrolori utvrđeni u temeljnoj ignoranciji kulture. I zaista, inercija privremenosti i nimalo spontana prvobitna akumulacija kao da hoće da pokažu da smo iskoračili iz kulture u prostor elementarnog snalaženja u kome nijedno sredstvo nije suvišno, niti je ma kojom pričom osporeno. Na drugoj strani, laki žanrovi zauzimaju scenu ne bi li anestetizovali javnost. Jer, kultura izvodi iz haosa u polje uređenosti, omogućava prepoznavanje svog vremena, razumevanje svog društva, uvodi kriterijume i definiše društvene standarde. Kulturni kapital se, pogotovu u poslednjih stotinak godina, pokazao kao jedan od najsnažnijih faktora razvoja, bez koga je neobjašnjiva mogućnost ukupnog društvenog razvoja čitavog niza evropskih i vanevropskih zemalja.
Da li je onda rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i isprazna zabava?
Zašto se kultura doživljava kao dekor, a ne kao suštinska i izvorna potreba? Da li se kultura može prepoznavati kao stilizovani ukras? Ako se tako doživljava, onda će se uvek smatrati kako za kulturu ima vremena, kako kultura može da sačeka dok se ne reše važnije i urgentnije stvari. Da li je kultura možda najvažnija i najurgentnija stvar u ljudskom životu i u životu jedne zajednice, ono što tom životu daje smisao i uređenost, oblik i poželjnost?
Ako je kultura trošak, onda će se, prirodno, nastojati da taj trošak bude što je moguće manji. I ako pogledamo stanje stvari, onda ćemo videti kako logika troška prevladava nad logikom kulture kao osnovnog razvojnog potencijala pojedinca i njegovog društvenog okruženja. Ako, dakle, kulturu svedemo na troškovnu stranu, ako je pretvorimo u trošak, po mnogo čemu neželjen, onda će se i u oblasti kulture uspostaviti logika buvljaka, po kojoj nije važna vrednost, niti karakter nekog proizvoda, važno je da takav proizvod – ili još češće njegov surogat – postoje u kakvom-takvom obliku i da je njegova cena što niža.
A u kulturi sve zavisi od vrednosti. Kriterijumi oblikuju standarde, oni potom uspostavljaju horizont očekivanja. Na takvoj osnovi moguće je da kultura bude ključna razvojna snaga jednog društva, dovoljno podsticajna da pokrene zatomljene sile u njemu, dovoljno maštovita da kreativnost potvrdi kao neprocenjivu vrednost, dovoljno čak uticajna da se oblikuje kao društveni korektiv nasuprot atrofiji, mrzovolji, korupciji, obesti nove klase koja je u međuperiodu od komunizma do postkomunizma samo promenila ime ali je zadržala uticaj, samodovoljnosti, nihilizmu, ideološkoj rascepljenosti.