Tomislav Marinković (1949–2025) – Poslednji pozdrav

Tomislav Marinković ili posvećenik poezije

Gojko Božović

Znao je sve o prijateljstvu, biljkama i poeziji.

Beograd, 11. avgusta 2025.

Različiti pisci i različiti glasovi čine književnu republiku u modernim vremenima. Nisu retki pisci koji se više bave svojim položajem u javnosti nego svojim tekstom.
Tomislav Marinković je bio jedan od najređih. Tih i istrajan čovek, bio je posvećenik poezije. Govorio je i mislio u pesničkim slikama. Ta stišanost i sabranost prepoznavali su se kao izraz odanosti jednom starom, sve starijem umeću i kao izraz vere da najvažnije što jedan pesnik može reći ionako prebiva u samoj poeziji.
Marinković je dugo odolevao u nadčovečanskoj borbi u koju se upustio. Bolovao je otmeno, kao što je živeo. Nemajući kome da poveri da napiše pesničke zapise o njegovoj bolesti, sam je to učinio, na nenametljiv i utoliko potresniji način, u svojim poslednjim pesmama. Time je i na kraju potvrdio svoju veru u poeziju koju je stišano i ubeđeno propovedao celog života. Poezija treba da bude razborit i jednostavan, tih i promišljen glas koji će postepeno i osnovnim rečima iskazati osnovne stvari i vrednosti ljudskog života. Pa i čovekov susret s prvim i poslednim pitanjima, prvim i poslednjim strahovima vlastitog iskustva. U nekoliko autopoetičkih zapisa koje je napisao nije hteo da razvrgne tajnu poezije, ali ni da je mistifikuje i učini dalekom od savremenika i mogućih sagovornika. Naprotiv: kao i u pesmama, upustio se u strpljiv razgovor koji će, jednom, možda, dovesti do smisla razgovora i do velikih razloga poezije.
Tomislav Marinković (1949-2025), jedan od vodećih savremenih srpskih pesnika, u Lipolistu kod Šapca proveo je najveći deo života i napisao većinu pesama. Živeo je u Lipolistu, a pratio sve što se događa u poeziji i radovao svakoj i svačijoj dobroj pesmi. Te radosti su retke, sve ređe, pa ih utoliko pre treba pamtiti i javno izgovoriti kao svedočanstvo o pesniku koji je bio duboko svestan da savremeno pesništvo ne čine samo njegove pesme već sve što nastaje u jednom jeziku ili u taj jezik dolazi zahvaljujući otkrićima i prevodima.
Znao je sve o prijateljstvu, biljkama i poeziji. Iskren prijatelj, održavao je prijateljstva i s mlađima i sa starijima, javljajući se kao razuman i vedar glas. Bio je nenametljiv, ali je znao kada je njegov glas potreban. Redak poznavalac biljaka, pogotovu cveća, već se od biljaka učio strpljivosti, prirodnosti i pesničkom zanatu. Jednostavnost prirode nastojao je da prevede na jezik poezije koja neće biti zagušena nakitima, već govoriti jednostavno i u ritmu postepenosti. Ko zna koliko je cveća po kućama i kancelarijama u Srbiji poteklo iz rasadnika braće Marinković. Pod dubokim i razgranatim krošnjama drveća u svom dvorištu u Lipolistu napravio je čitavu pozornicu poezije i razgovora kroz koju je prošao veći deo nekoliko generacija savremene srpske poezije.
Pesme Tomislava Marinkovića polaze od povlašćenih trenutaka svakodnevice u kojima se, u smeni tamnih i svetlih principa i u njihovom dodiru i prožimanju, ukazuju same osnove istinske egzistencije. Ti trenuci, nezavisno od toga koliko su trajali i da li se do njih dolazi postupkom melanholične evokacije ili pak lirskom deskripcijom koja nastoji da očuva nenarušivost prvobitne ekspresije, postaju večito sada pesničke uobrazilje i ljudskog iskustva. Pažljivo istražujući stvarna i moguća iskustva, ono što se pamti i ono što se sluti, pesnik je otkrivao vremenske slojeve koji se stapaju u neprocenjivo i večito sada iskustva. Tog jedino iskustva koje, zapravo, imamo i koje je utoliko važnije što se tako naglo i nezaustavljivo presipa kroz naše prste. Ovaj meditativni i melanholični pesnik je tako istančano znao da oseti i važnost i kratkotrajnost tih trenutaka „skupljih vijeka“, otplaćujući time „još jednu ratu poeziji“.
Pesničko umeće Tomislava Marinkovića vrhuni u knjizi Večito sada (2018), u Izabranim pesmama objavljenim u Kolu Srpske književne zadruge (2019) i u knjizi Šta o nama misle anđeli, objavljenoj prošle godine u Arhipelagu.
Poslednja od ovih knjiga zvučala je i u času kada se pojavila i u trenucima dok se opraštamo od pesnika kao knjiga oproštaja od stvari s kojima se ni pesnik ni pesma ne mogu rastaviti. „Koliko je nerečenog / ostalo da se kaže, ko zna?“ pitao se pesnik još u pesmi „Vrata poezije“ u knjizi Svet na koži (2007). Otkriće i održanje smisla kao održanje života postalo je osnovni sadržaj knjige Šta o nama misle anđeli. Pitanje smisla ukazuje se kao odsudno pitanje i kada se stihovi nađu pred granicama „iza kojih se niko vratio nije“, i kada se nad životom natkrili senka kraja, i kada se gubitak izvesnosti ukazuje kao jedina izvesnost.
Održanje smisla uslov je života i uslov je vitalnosti koja se iznova obnavlja, kao i život sam. Kazana glasom melanholične stišanosti, strpljive raspravnosti i pesničke otmenosti, figura Marinkovićeve poezije se iz života na zemlji, među blagoslovenim biljkama i mnoštvenim predmetima, među gradskim prizorima i usred prirodnog obilja, okreće pogledu nagore, prema anđelima kojima ima šta da se kaže i od kojih ima šta da se čuje.
Poslednji pozdrav, ali ne i poslednje čitanje.
Zbogom, Tomo!

Substack