Džozef S. Naj – Premijera

Budućnost moći

Džozef S. Naj

Za uspeh u dvadeset prvom veku Sjedinjene Države će morati ponovo da otkriju kako biti pametna sila.

Strategija pametne moći zahteva da stare razlike između realista i liberala ustuknu pred novom sintezom koju možemo nazvati liberalnim realizimom. Šta treba da uđe u liberalno realističku strategiju pametne moći?
Najpre, ona bi počela razumevanjem snage i ograničenja američke moći. Nadmoć nije imperija ili hegemonija. Sjedinjene Države mogu da utiču, ali ne i da kontrolišu druge delove sveta. Moć uvek zavisi od konteksta, a u kontekstu transnacionalnih odnosa (poput klimatskih promena, ilegalnih droga, pandemija i terorizma) moć je rasuta i haotično raspoređena. Vojna moć je mali deo rešenja kad je u pitanju odgovor na te nove pretnje. Ova rešenja zahtevaju saradnju među vladama i međunarodnim institucijama. Čak i na gornjoj tabli (gde Amerika predstavlja bezmalo polovinu svetskih troškova za odbranu), njena vojska je bez premca u globalnim zajedničkim prostranstvima vazduha, mora i kosmosa, ali mnogo više ograničena u svojoj sposobnosti da kontroliše nacionalistički nastrojeno stanovništvo u okupiranim oblastima. Kao što primećuje Ričard Has: „Premda SAD ostaju najmoćnija pojedinačna država na svetu, one same ne mogu da održe, a još manje da prošire, međunarodni mir i napredak.“ Uspeh će zahtevati partnere, a to će značiti održavanje starih savezništava kao i razvijanje novih mreža koje uključuju sile u usponu poput Kine, Indije i Brazila.
Drugo, liberalno realistička strategija bi naglasila važnost razvijanja integrisane velike strategije koja uklapa tvrdu moć s mekom privlačnom moći u pametnu moć sličnu onoj koja dobila Hladni rat. U borbi protiv terorizma Sjedinjene Države treba da koriste tvrdu moć protiv okorelih terorista, ali mi se ne možemo nadati pobedi ukoliko ne osvojimo srca i umove većine muslimanskog stanovništva.
Treće, cilj liberalno realističke strategije imao bi ključne stubove pružanja bezbednosti za Sjedinjene Države i njihove saveznike, očuvanja snažne domaće i međunarodne ekonomije, izbegavanja prirodnih katastrofa (kao što su pandemije i negativne klimatske promene), te ohrabrivanja liberalne demokratije i ljudskih prava kod kuće i u inostranstvu gde je to moguće uz razumne troškove. To ne znači nametanje američkih vrednosti silom. Promocija demokratije se uspešnije postiže mekim privlačenjem nego tvrdim primoravanjem, i zahteva vreme i strpljenje. Ovde treba da učimo iz prošlosti i da pružamo sopstveni primer, pamteći delotvoran diskurs naše uloge kao Reganovog blistavog grada na brdu. Sjedinjene Države bi bolje učinile da ohrabre postepen razvoj demokratije, ali na način koji prihvata stvarnost različitosti. Potrebno je manje vilsonovskih poziva da bi se svet učinio bezbednim za demokratiju, osim ako se udruži s Kenedijevom retorikom o „stvaranju sveta bezbednog za različitost“.
Takva strategija treba da stavi prvenstveni naglasak na pet glavnih izazova. Verovatno najveća opasnost po američki način života bio bi spoj terorizma i nuklearnih materijala. Da bi se to sprečilo, potrebne su politike za borbu protiv terorizma, postizanje neproliferacije, obezbeđivanje bolje zaštite inostranih nuklearnih materijala, uspostavljanje stabilnosti na Bliskom istoku, kao i posvećivanje pažnje državama u raspadu.
Politički islam i to kako se on razvija predstavlja drugi izazov. Sadašnja borba protiv ekstremnog islamskog terorizma nije „sukob civilizacija“ već građanski rat unutar islama. Radikalna manjina koristi nasilje kako bi nametnula pojednostavljenu i ideologizovanu verziju svoje vere velikoj većini koja ima mnogo različitije stavove. Iako u Aziji ima više muslimana nego bilo gde drugde, na njih neminovno utiče srž ove borbe na Bliskom istoku, u regiji koja zaostaje za drugim delovima sveta u pogledu globalizacije, otvorenosti, institucija i demokratizacije. Više otvorene trgovine, ekonomski rast, obrazovanje, razvoj institucija civilnog društva, kao i postepen porast političke participacije, vremenom takođe mogu doprineti osnaživanju većine, ali isto važi i za način na koji se prema muslimanima postupa u Evropi i Americi. Podjednako će važna biti zapadna politika prema Bliskom istoku i to da li će ona privući većinu umerenih muslimana ili osnažiti diskurs radikala o ratu protiv islama.
Treći glavni izazov biće uspon neprijateljskog hegemona, kako Azija postepeno ponovo zadobija svoj udeo u svetskoj ekonomiji koji odgovara njenom broju od preko polovine svetskog stanovništva. To zahteva politiku koja pozdravlja Kinu kao odgovornog učesnika, ali se ograđuje od mogućih neprijateljstava tako što održava bliske odnose sa Japanom, Indijom i drugim zemljama u Aziji koje rado prihvataju američko prisustvo.
Četvrti glavni izazov biće ekonomska depresija koju bi moglo izazvati loše finansijsko upravljanje ili kriza koja bi poremetila globalni pristup Persijskom zalivu, gde se nalaze dve trećine svetskih rezervi nafte. Strateški odgovor na ovaj izazov zahtevaće politike koje postepeno smanjuju zavisnosti od nafte istovremeno poimajući da američka ekonomija ne može biti izolovana od globalnih tržišta energije i da Sjedinjene Države ne smeju podleći skupom i kontraproduktivnom protekcionizmu.
Peti glavni izazov bio bi raspad životne sredine poput pandemija i negativnih klimatskih promena. Rešenja za ovaj izazov zahtevaće oprezne energetske politike i vođstvo u pogledu klimatskih promena, kao i više saradnje kroz međunarodne institucije.
Najzad, strategija pametne moći treba da sagleda dugoročni razvoj svetskog poretka i shvati odgovornost najveće države u međunarodnom sistemu kad je u pitanju proizvođenje globalnih javnih ili zajedničkih dobara. U devetnaestom veku Britanija je svoj nacionalni interes široko definisala uključujući unapređenje pomorske slobode, otvorene međunarodne ekonomije i stabilnu ravnotežu evropske moći. Takva zajednička dobra su pomogla britanskoj legitimnosti i mekoj moći. Kao najveća zemlja dvadeset prvog veka Sjedinjene Države treba da na isti način promovišu otvoreno međunarodnu ekonomiju i zajednička dobra (mora, kosmos, internet), da posreduju u međunarodnim sporovima pre nego što eskaliraju, kao i da razvijaju međunarodna pravila i institucije.
Zbog toga što će globalizacija proširiti tehničke sposobnosti, a informacione tehnologije omogućiti šire učestvovanje u globalnim komunikacijama, američka ekonomska i kulturna nadmoć postaće manje dominantna početkom ovog veka. Ali to nije diskurs opadanja. Malo je verovatno da će Sjedinjene Države propasti poput antičkog Rima ili čak biti nadmašene od strane neke druge države, uključujući i Kinu. Prva polovina dvadeset prvog veka jamačno neće biti „postamerički svet“, ali Sjedinjenim Državama će biti potrebna strategija da se izbore sa „usponom drugih“ – kako država tako i nedržavnih aktera. Sjedinjenim Državama biće potrebna strategija pametne moći i diskurs koji naglašava savezništva, institucije i mreže koje odgovaraju na novi kontekst globalnog informatičkog doba. Ukratko, za uspeh u dvadeset prvom veku Sjedinjene Države će morati ponovo da otkriju kako biti pametna sila.

Prevod sa engleskog: Anika Krstić

(Arhipelag magazin ekskluzivno objavljuje odlomak iz knjige Džozefa S. Naja Budućnost moći koju Arhipelag premijerno prestavlja na Beogradskom sajmu knjiga)