Čitajući Homera, poslednji put

Milisav Savić

Biblioteka:Zlatno runo

Žanr:Roman

Format:14x21

Broj strana:112

ISBN:978-86-523-0469-1

Povez:Tvrdi

Cena:1.100 din.

Cena za članove kluba čitalaca Arhipelag:770 din.

Ostareli profesor, razočaran u životu, ljubavi i politici, povlači se iz grada, rešen da svet ostavi iza sebe. Ali sticaj okolnosti, sećanje na svoje nekadašnje studentske pobune i nova studentska buna odlučuju da se profesor uključi u svoju poslednju političku bitku.
Nastao na tradicijama kritičke književnosti i smelog pretapanja prepoznatljive stvarnosti i imaginacije, dokumentarnosti i književne igre, novi Savićev roman protiče između književnosti i stvarnog iskustva, Homera i modernog sveta, srpskog epa i decenijskih političkih raspri, sna i pobune, rezignacije i borbe, potrebe za slobodom i života u diktaturi, postavljajući pred čitaoca odlučna pitanja pristajanja i pobune, kritičkog mišljenja i nevoljnog povlačenja.

„Četrdesetog dana od bekstva iz zaraženog grada došao sam do zaključka: treba ga likvidirati.“

„Ne može se živeti bez priče.“

„Rodio sam se, odrastao i ostario u diktaturi.“

O autoru

Milisav Savić (Vlasovo kod Raške, 1945), pripovedač, romansijer, esejist, književni istoričar, prevodilac sa engleskog i italijanskog jezika. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom Memoarska proza o Prvom srpskom ustanku, a potom i doktorirao s temom Memoarsko-dnevnička proza o Srpsko-turskim ratovima 1876-1878. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987-1988), Njujorškom državnom univerzitetu u... više informacija »

Kritike

„Još jedno pitanje stoji pred čitaocima romana Čitajući Homera, poslednji put: da li sporedni Homerovi junaci liče na naše savremenike?“

Gojko Božović

„Novi roman Milisava Savića Čitajući Homera, poslednji put iznova otvara pitanje književnog angažmana, onako kako ga je i Sartr postavio. U duhu svoje autopoetike, determinisane još crnoproznom Bugarskom barakom, Savić se nedvosmisleno opredelio za dijalog sa čitaocem, jer roman nije zbir konačnih odgovora, već bedeker ka mogućim egzistencijalnim ishodima. (...) Savić se služi svojim oprobanim spisateljskim alatima: izrazito ekspresivnom rečenicom, koja pulsira u ritmu kratkih, zadihanih poglavlja, ne ostavljajući čitaocu prostor za predah. (...) Podsetimo: Sartrova premisa je da su ’reči nabijeni pištolji’ i da pisac zapravo ’puca’ u bit spoznaje sveta. Ovo je, izvesno, teorijsko čvorište za razumevanje Savićevog romana, koji hrabro korača uskim i teskobnim putem autonomne, angažovane književnosti. Bez zadrške, autor otvara pitanja: da li intelektualna distanca, u trenutku kada represija odnosi ljudske živote, prestaje da bude vrlina i postaje aktivno saučesništvo?“

Ana Stišović Milovanović

Za nastavak čitanja