Crna Anđelija

O autoru

Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971), pripovedač, romanopisac i antologičar. Studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Priređivač je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Objavio je trinaest knjiga proze: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006), Alternativni vodič kroz Vavilon (2008), Ispod crte (2010), Priče s Marsa (2015), Gori gori gori (2017), Moje (2019), Luka kaže (2020),... više informacija »

Kritike

„Tešinova pripovedna pozicija je dvostruka. On je i autorski glas sveznajućeg pripovedača i autorski pripovedač. Posmatrač i učesnik. Iz jedne u drugu priču kreće se postupkom smene tih različitih fokusa. Ali poenta i utisak je jedan. Ispisuje kompleksni svet sažimajući te različite narativne ravni i vremenske planove. Prošlo, kao sećanje na detinjstvo i mladost, sadašnje, kao pozicija iz koje se realizuje sećanje, i konačno jedna tiha, nenametljiva perspektiva poetičke autorefleksije, istovremeno i filozofskog promišljaja doživljenog i ispričanog. Crna Anđelija je u takvom pripovedačkom duhu specifična zoografija jednog odrastanja koje je moglo biti ispričano na mnoštvo načina, ali autor ove zbirke je izabrao način koji nema poruku, kako bi rekao Arsenije, ali upravo zato emotivno jak i estetski upečatljiv.“

Marija Nenezić

„Crna Anđelija Srđana V. Tešina potraga je za izgubljenim vremenom. Kao vešt krotitelj reči i lovac na detalje, autor nas vodi rodnim Mokrinom i okolnim selima, gde je odrastao, ali i Beogradom, u kom je provodio studentske dane, išao na svirke i Fest, držao časove gitare i živeo u iznajmljenoj sobi preko puta Geozavoda, iznad pekare, zbog koje su se bube penjale u njegovu momačku sobicu. Svaka priča podsetnik je na one koji su minuli, ali svakoj svedoči i poneka životinja – bila ona insekt, ptica, pas ili mačka. Te životinje dele ljudsku sudbinu, pate s nama ili zbog nas, promiču istorijskom pozornicom kao naizgled periferni, a, u stvari, nezaobilazni akteri. One nas podsećaju šta je zaista važno i koliko ljubav, vernost ili empatija ne smeju, čak ni u vreme kada se sve meri novcem, pa i sećanja, da budu prevaziđena kategorija.“

Vojislava Crnjanski

„Novom zbirkom pripovedaka Crna Anđelija Srđan Tešin je, još jednom, pokazao da se nalazi u samom vrhu pisaca kratke proze na ovom jeziku. Životinje su ona nit koja povezuje priče iz Tešinove nove proze, ali priča o životinjama uvek je, naravno, priča o ljudima. I ovoga puta Tešin svoje junake smešta u malo vojvođansko mesto – recimo da se zove Mokrin i recimo da se, za razliku od Markesovog Makonda, može pronaći na zemljopisnoj karti – koje, paradoksalno, postaje sve nestvarnije što ga Tešin više rabi u svojoj literaturi, iako ovaj pisac, za razliku od Borhesa ili Kortasara (koji mu, u ovom slučaju, služe kao neka vrsta uzora), gotovo nikada ne pribegava fantastičnim motivima. I ranije je u Tešinovoj prozi bilo životinja, ali ovoga puta njegov bestijarijum postaje svojevrsno ogledalo ljudskih bestijalnosti ili, naprosto, sudbina. U prosevima i nenametljivo, ali zbog toga i više nego upečatljivo, ređa pisac životinje i insekte koji, uglavnom, žive s ljudima ili pored njih, da bi ih ljudi postajali svesni tek kada upadaju u krize. Upravo se Tešinove priče i drže o (paukovoj) niti kriza i preloma kada se u ljudskom neredu, uglavnom neočekivano, pojavljuju i životinje kao tihi i, naravno, nemi saputnici nevolja. I tek tada, sa izoštrenom svešću o nama samima, budi se i svest o životinjama. Odjednom će junaci u pauku ili (prebijenom) psu da ugledaju ono što, do tada, do krize, nisu ni znali da postoji.“

Ivan Milenković

„Jedan od Tešinovih omiljenih postupaka umetničkog oblikovanja priče jeste oneobičavanje – posmatranje prikazanog literarnog sveta iz ugla deteta. Ovaj metod usmerava čitaoca ka intertekstualnoj vezi sa ruskim realistima (pojedine priče naliče čak na poeziju Majakovskog u prozi). Detinjstvo jeste jedna od glavnih motiva ove zbirke i tu se stvara dodatni prostor asocijativnog povezivanja, prevashodno, sa Tolstojevim stvaralaštvom, koji se pojačava pseudo-autobiografskim tonom. Autofikcija je metod koji Tešinu nije stran, naprotiv, iz tog ugla napisan je njegov znamenit roman Moje. Mnoge priče ove zbirke brišu ili problematizuju granice između pisca i pripovedača, stvarnih događaja i umetničke slobode oblikovanja, ostavljajući čitaocu da odluči da li u junacima želi da sagleda samog autora ili likove fiktivnog sveta.“

Tihana Tica

„Knjiga Crna Anđelija okuplja čitav zoološki vrt – tu je ljubomorna mačka Tomi, pauk Kurt (Kobejn?), ali i poneki marokanski prženi skakavac – ali su njihove neobične životinjske sudbine gusto isprepletene sa ljudskim, i samim tim, nekako nas više uče o ljudima, njihovim mnogobrojnim karakterima, naravima i specifičnostima, nego o samim životinjama.“

Dana Todorović

Za nastavak čitanja