Trenutak na nevidljivoj prepreci
Jelena Lengold
„Kao što je svaka ljubav priča za sebe, tako i svako pripovedanje o ljubavi može da donese nešto novo. Ja volim da uhvatim trenutak u kom se ljudska sudbina slama na nekom pitanju, na nekoj nevidljivoj prepreci, na nekom iznenadnom uvidu. I volim da su to stvari koje spolja nisu uvek očigledne, koje se dešavaju iznutra, u čoveku, u njegovim najtajnijim predelima”, kaže Jelena Lengold u ekskluzivnom razgovoru za Arhipelag magazin.
15. jula 2013.
Ljubav je jedna od glavnih tema u Vašoj knjizi U tri kod Kandinskog. O čemu Vi pripovedate kada pripovedate o ljubavi?
– Mogla bih da kažem, malo u šali, a malo i zbilja, da je ovo više neka etiketa nego pitanje. Naravno da nisu sve priče o ljubavi, ni približno. A čak ni Karver, koga ste parafrazirali u pitanju, nije pisao samo o ljubavi. Ipak, slažem se da je ljubav jedna od važnijih književnih tema, ne samo mojih. Ljubav, i sve u vezi sa njom, ima svoje neiscrpne nijanse i neistražene predele. Kao što je svaka ljubav priča za sebe, tako i svako pripovedanje o ljubavi može da donese nešto novo. Ja volim da uhvatim trenutak u kom se ljudska sudbina slama na nekom pitanju, na nekoj nevidljivoj prepreci, na nekom iznenadnom uvidu. I volim da su to stvari koje spolja nisu uvek očigledne, koje se dešavaju iznutra, u čoveku, u njegovim najtajnijim predelima.
Ova Vaša knjiga donosi čitav niz novih uvida u svakodnevicu: to su čudesni preokreti u čovekovom životu, otvaranja neslućenih mogućnosti pred njim, trenuci u kojima se čovek preispituje. Zašto ste se odlučili za ovu tematsku promenu?
– Nije to stvar odluke. Ja se menjam, pa se menjaju i moje knjige, zajedno sa mnom. Kad se ja preispitujem, onda se preispituju i moji junaci. Ni oni, kao ni ja, ne nalazimo odgovore, ali valjda je suština baš u tom neprestanom preispitivanju.
Može li se reći da je svakodnevica Vaš trajni izbor? Kako biste Vi definisali svakodnevicu?
– Svakodnevica, ovako kako je ja vidim u knjigama, nastala je onog časa kad sam se suočila sa prolaznošću bukvalno svega za šta bih se uhvatila. U tom smislu, svakodnevica je postala zaista kao neki zamak od peska, koji ja uporno gradim, iz priče u priču, iz dana u dan, i više ne stižem ni da se rastužim svaki put nad evidentnom činjenicom talasa koji sve to ubrzo odnosi. Svakodnevica je jedna beskrajna melanholija i čekanje konačnog talasa koji će odneti sve.
Za prethodnu knjigu Vašarski mađioničar dobili ste Evropsku nagradu za književnost. Imate sve više čitalaca. Šta poručujete čitaocima na početku javnog života Vaše knjige U tri kod Kandinskog?
– Sviđa mi se formulacija „javni život knjige“, jer ona podrazumeva činjenicu da postoji i tajni život knjige, što je, zapravo, velika istina. Svaka knjiga ima svoj tajni svet, satkan od sumanutih misli njenog autora, pa pretočen u nešto koliko-toliko prihvatljivo za javnost. Čitaoci, naravno, imaju pravo da u ovaj tajni svet ubacuju svoje tajne svetove, i tako knjiga postaje nešto naše, zajedničko. Na isti način na koji sam se i ja stopila sa knjigama drugih autora, koje volim.