Ratko Dangubić – Intervju

Kako ste pisali Belu priču? Šta Vas je dovelo do ideje o rukopisu isplivalom iz potopa ruske Oktobarske revolucije i pronađenom usred istorije našeg vremena?

Ma koliko da je istorija moćna, ona je, ipak, samo ljigava meduza-fikcija i ne može da se odupre željama i snazi silnika i molitvama pravednika. Osim nataloženog znanja, priča i zabluda, u pripovedaču dosta toga obitava, ali je slučaj gospodar svega. Plašim se da sam ušao u trag nečemu što nisam tražio. Dok sam bio mlađi, desilo se da sam upoznao nekoliko likova iz galerije ostarelih ruskih izbeglica u Bačkoj i Banatu. Neki od njih su bili sami po sebi osobe za priču, bez obzira na plemićko ili oficirsko poreklo. Priča se stvara sa različitim mislima, sećanjima i nadanjima, iskustvima i nagonima. Zabluda je od davnih dana da vreme teče linearno, kao mutni Dunav, kao široka Volga. U toj zabludi se kriju i vrline i mane linearnog pripovedanja. Mislim da vreme može i da se zajazi i da se u korist sećanja i priče skupi hrpa ljudi, događaja i snova koje su u različito vreme krenuli od izvora. Ponekad mi se čini i da sve magle liče jedna na drugu: možete se naći u prošlosti mimo svoje volje. Negde sam čuo da i sudbina ima volju. Vidite, može se biti neprekidno razapet između onoga što je u nama i onoga što je nataloženo u vremenu. Ne mogu da kažem da je reč o slučaju kakve je proizvodio Harms, ali je sigurno da je reč o preplitanju događaja koji su od nađenih priča napravili prizor za podrugivanje sa vremenom. Neka jedan deo otkrivanja rukopisa ostane tajna: svaki pisac veruje da je njegov način razmišljanja o toku priče dobar. Moguće je tako razmišljati, pitanje je samo kako da jedan pisac, kao i jedan narod, ostvari snove. Kada je u pitanju veliki narod kao što su Rusi, on u sebi krije stvari i događaje kojih nije svestan, pa tako krije i priče. Dobro je da verujemo da se iza rukopisa i oko njega mota niz mitova, ljudi i tajni koje mu daju novi život. Piscu je dovoljno malo da uveri sebe u nešto, i potrebno tako mnogo da uveri čitaoca da je reč o rukopisu koji je čamio pola veka.

Nekoliko vremenskih tokova stoji u osnovi Vašeg romana. On je, najviše, savremena priča spojena sa vremenom Oktobarske revolucije, ali tu je i čitav niz drugih istorijskih reminiscencija na događaje iz XX veka. Šta to kretanje po vremenskoj osi donosi Vašem romanu?

Kao što sam i rekao na početku, ako prihvatimo da vreme ne teče samo linearno, onda imamo šansu da ispričamo savremenu priču koja ima gnezdo u zatamnjenoj prošlosti. Ne kažem koren, namerno kažem – gnezdo. Treba i zamisliti staro, pocrnelo gnezdo u kome je ostalo nešto što privlači ljude i ptice, i kome se vraća jedan od razdraganih potomaka ptica selica. U gnezdu je tajna, ali i trulež i tragovi mnogo čega što je nastalo i nestalo u vremenu. Od perja, preko izmeta i tragova kiša i vetrova, do krvi. Zamislite da ste se našli u bačkom selu ili u predgrađu Beča i da zurite u pocrnelo gnezdo rode na kakvom mrtvom odžaku kuće ruskih izbeglica. Verujem da onda možete viditi mnogo toga: vremenski tokovi su, kao i snovi, nepredvidivi i zavise od nagona podsvesti. Druga je stvar što pisac izdvaja one za koje mu se čini da mogu da se utkaju u priču. Priča može biti podjednako složena i od svesnog i nesvesnog i tako nastaje obrazac pričanja. Na neke stvari se moramo smeškati neprimetno, uglom usana. Ne treba tu velikog umeća, ni prepredenosti. Ne može sve da se kaže: ponekad i pisac živi na rastojanju od sebe većem od hiljadu kilometara. Događaji se ne otkrivaju piscu, otkrivaju se čitaocu.

Na početku romana pominje se Lobačevski i njegova hipoteza o tački B i pravoj a hiperboličkog prostora. Potom se Lobačevski pojavljuje kao neka vrsta lajtmotiva. Da li nam hipoteza Lobačevskog ukazuje na jedno važno viđenje čovekove sudbine u istoriji i savremenosti po kome sve može ili jeste u vezi?

Možda mi je slika o zakrivljenom prostoru još važnija od priče o nelinearnom vremenu. Ako je i danas u nauci sve podložno preispitivanju, zašto ne bi bilo u priči, istoriji i filozofiji. Mislim da su ovo tri oblasti koje mogu da se nose sa pojmovima prolaznosti ukoliko se upletu u ravni nelinearnog vremena i zakrivljenog prostora. Nisam imao nameru da stvari komplikujem, ali neću da da potcenjujem ni sebe, ni čitaoca jednostavnom pričom. Mi ne živimo u realnom vremenu, pa zašto bi priča morala da bude realna. Ne može su uvek otkriti koliko je sati pogledujući na sat. Mora priča ponekad da teče i konfuzno, da bude spora ili brza, da misli prekidaju jedna drugu. Zovimo to kako god hoćemo.

Između prologa i epiloga nalazi se 50 „belih“ priča. Prolog i epilog daju romanu savremenu boju, dok „bele“ priče otvaraju dramu ruskog Oktobra. O kom vremenu je zahtevnije pisati, o istoriji koja izgleda kao da je završena ili o događajima prema kojima još nemamo distancu?

Priznajem da mi je prva ideja bila da nateram čitaoca da pokaže interesovanje za priče koje se nadmeću sa stvarnošću, da počne da ih čita i stvori neke događaje koje je lepo oživeti u sećanju i mašti. Mnogo je pokušaja da se definiše istorija kao nešto što se ponavlja, kao nešto što se stalno koriguje, kao nešto što je okamenjeno u spomenicima. Ne verujem da treba sa tim živeti i zato pričam priču iz nelinearnog vremena i iz zakrivljenog prostora koji izvitoperava stvarnost i prošlost, a nad svim tim se natkrililo ogledalo neba iz bajke koje će, na kraju, razbiti majmun. U tom slučaju se negde izgubi i pojam zahtevnosti, jer priča nije omeđena ni vremenom, ni prostorom, ni snovima. Danas većina, ako razmišlja o tome, mirne savesti razmišlja o Oktobru. Dovoljno da se prelazi sa stranice na stranicu i bulji u slova sa manje ili više mučnine ili kakve druge zainteresovanosti. Čini mi se da na kraju čitalac uvek gubi. To je cela priča. Ne hoda se uvek uspravno, ali nije hod lak uvek ni u mladosti. Ne verujem u prevlast bilo čega nad bilo čim: mislim da je to najbolji način da se napravi distanca od stvarnih i izmišljenih događaja.

U Beču se otkrivaju rukopis i njegov tajanstveni posednik. U Perastu se sabiraju iskustva potrage za tajnom rukopisa i za tajnom njegovog autora. Kažite nam nešto o simbolici mesta.

Verujem da je parabola između Beča i Perasta izronila iz vremena monarhije Habzburgovaca i legendi koje se pletu oko kamenih gradova na Mediteranu. Negde u meni postoji talog predaka iz Hercegovine čiji su snovi i nade čerečeni između juga carevine i njegove prestonice. Nisam se udvarao nikome, ni sebi. Perast je mesto gde provodim deo vremena i susrećem se sa istorijom, tragedijama i slavom grada koji se češe i o vreme Petra Velikog. U Beču boravim često iz nekog iskonskog poriva, jer mi kao narod nismo nikada bežali iz Beča, već iz sopstvene zemlje, vekovima. Negde sam čuo: Rim je teško zadiviti. Tako je i sa čitaocima. Svaki čitalac je Rim za sebe. Jevrem, prognanik i izbeglica sa Kosova, jedan je od poslednjih tragova, nadam se, progona koji beleži istorija na ovim prostorima. Ni Serafim nije izmišljena ličnost, pre bi se reklo da je stvaran koliko i izmakla carska Rusija, on je želja prošlosti da izroni iz istorije. Serafim ne igra ulogu spasitelja rukopisa, on je pramen svetlosti koja je osvetlila jedan od tamnijih slojeva sećanja ruskih izbeglica i njihovih potomaka. On je od kada zna za sebe uvređen onim što mu je sudbina dodelila i namerno zaostaje za njom. Negde stoji i poruka prošlosti: omogućeno je da glumci Serafim, Jevrem i pisac rastržu zamašćenu prošlost i skorelu sadašnjost. Prošlost, ni okrvavljena istorija, ne može da nadoknadi proćerdano: ona nema snage da može da nešto promeni u sebi samoj. Prošlosti je najbliže zakrivljeno ogledalo: treba i mi da vidimo kako izgledamo u svojim očima.

Da li čitanje Bele priče sugeriše da iskustvo istorije u životu običnog čoveka ostaje Vaše trajnije opredeljenje?

Težnja istorije da se nametne kao sudija, tužilac, dželat, majka i Bog nije slučajna. Nema većeg kameleona od istorije: neprestano se prilagođava okolini i vremenu u kome se proteže. S druge strane, dalja prošlost uvek nam je umivenija i bliža od bliske prošlosti. Mogu da zamislim poštanski avion iz Staljinove Rusije u kome se prenose sve dostave koje su ljudi napravili jedni o drugim i koje su oterale milione ljudi u logore. Mogu da zamislim kako neko seje ove dostave kao letke iznad logora. Mislim da mašta igra na tu karti kod pisca i tera ga da sugeriše čitaocu da je ona svemoguća i svevideća. Svestan sam tog i otuda moja igra sa Lobačevskim, nelinearnim vremenom i zakrivljenim prostorom. Istorija će biti ono što Bog želi kada ona prestane da bude kabadahija, kada izgubi moć, a Stvoritelj nije spreman da je on menja. Mislim da sam bliži misli da je iskustvo izbeglištva, progona svake vrste ono što bih postavio kao potku za platno sudbine čoveka. Klonim se velikih reči i nisam spreman da poverujem da je čovek iz Raja isteran samo zbog greha i ljubavi.