Seobe, ili neumitnost buđenja
Vida Ognjenović
Seobe nisu istorijski roman, već po svemu pripadaju evropskom, hamsunovskom ako hoćete, simbolizmu. Zato je bilo potrebno da priđemo bliže junacima Crnjanskog, da sledimo njihov način iščitavanja odnosa, događaja, ljudi, neposredne okoline i sveta.
Četvrt veka je prošlo od praizvođenja Vaših „Seoba“. Kontekst i vreme su se otada promenili, ali „Seobe“/seobe nas se još tiču. Šta je to univerzalno u tom delu što ga čini večno aktuelnim?
Majstorski, u slojevitoj prozi, opevan utopijski, nomadski, nagon za daljinom, za nepoznatim mestom o kojem večno maštamo i uprkos svim razočaranjima o kojima znamo, tako nepopravivo verujemo da ono mora biti bolje od onoga u kome smo. Ahasverski zov da se krećemo, da negde drugde počinjemo ispočetka. U stvari, odlazak nekud drugo opisan kao način čovekove želje za obnavljanjem, gde se promena okoline doživljava kao neko podmlađivanje, nešto kao zmijin svlak, novo ispitivanje moći, energije i čula.
Rekli ste (negde, nekome, pročitala sam…) da se prva postavka više bavila totalom, a sada se, kako sam shvatila, akcenat stavlja na „krupni plan“. Zašto ta promena plana? Da li je razočaranje, taj bolni rez od idealizacije do realnosti, mogućno snažnije prikazati kroz sudbinu pojedinca?
Da, sudbina kolektiva je zapravo najširi zajednički sadržalac koji pokriva mnoštvo različitih doživljaja koji se utapaju u taj opšti rezultat. U ovoj predstavi je svetlo izoštreno na licu pojedinca, na njegovim odlukama i dvojbama, na ranjivosti ogoljenih osećanja i na poreklu utopijske nade koja se pokazuje kao dobar pogonski impuls. Isto tako da se vidi sukob odbrane umaštane bezgrešnosti ideala i surovog prepoznavanja njegovih stvarnih kontura. To se plaća gubitkom sopstva.
Roman „Seobe“ je istorijski, psihološki, poetski, u njemu ima mnogo metaforičkog i simboličkog… da li je sve te valere mogućno preneti na scenu? Ili: negde sam pročitala da je to roman u kojem dominiraju pejzaž, čovek i istorija. Šta dominira u vašem viđenju?
Ne, Seobe nisu istorijski roman, već po svemu pripadaju evropskom, hamsunovskom ako hoćete, simbolizmu. Nije, naravno, moguće preneti sve te poetične nijanse, polutonove, nagoveštaje, razuđene prozne poeme, eruditska naslojavanja, govorne igre u prepletima arhaizama i vojnog žargona. Zato je bilo potrebno da priđemo bliže junacima Crnjanskog, da sledimo njihov način iščitavanja odnosa, događaja, ljudi, neposredne okoline i sveta. Mislim da je to jedna od mogućnosti da se ispriča ta, u svojoj jednostavnosti, veoma složena priča o utopijskom zanosu i neumitnosti buđenja i ne samo o tome.
Višestruko ste zastupljeni u repertoaru SNP-a u 150. godini njegovog postojanja. Kakav je osećaj?
Kad se malo zamislim, to mi deluje čak malo opasno. Sreća, nemam kad dugo da razmišljam, stalno sam na probama i zato se dobro osećam u ovom pozorištu. Odličan ansambl, mislim da se sporazumevamo na pravi način. Naučila sam i da se krećem po zgradi bez Arijadninog konca, što doživljavam kao osvajanje uzajamnog poverenja između mene i ove kuće – lavirinta.