Итака, прадом

Жарко Миленковић

Чекање да једном видите Итаку, онда када је заиста видите, претвара се у поновно чекање да је опет видите.

Београд, 5. јула 2024.

Дивна су јутра на Кефалонији. Чиста и пријатна, попут мора којим је окружена. У једно такво јунско јутро крећем на пут ка Итаки, митском месту античке Грчке и веома живом и реалном месту у сопственом песничком и животном искуству. Узбуђен сам, потпуно усхићен због онога што ћу видети и доживети. Толике године чекања које ће врло брзо постати прошлост. Можда само тачка остварења између два чекања, јер, испоставиће се, чекање да једном видите Итаку, онда када је заиста видите, претвара се у поновно чекање да је опет видите. Као да је Итака – прадом. Додуше, свако ко је на Косову и Метохији живео у ишчекивању било какве слободе, Итаку ће доживети као прадом, прапростор чекања и надања. Но, у једно чисто, потпуно мирно јунско јутро, плаво попут мора чији је мирис соли испуњавао сва чула, крећем на пут ка Итаки. Кавафијева песма попут рефрена кола мојим мислима: „Зажели да дуг то буде пут“ и: „Стићи на њу твоја је судбина“ пошто су Лестригонци, Киклоп и дивљи Посејдон побеђени.
Из луке Сами на Кефалонији укрцавам се на трајект који ће нас одвести до пристаништа Писа Аетос на Итаци. Трајект пресеца плаво море стварајући белу пену, док сунце које израња из воде мутећи видик, као трећу основну боју, придодаје и златну, стварајући сфумата једнако нестварна као и моје узбуђење што пристижем тамо где су почеци вечности. Све време је ту, погледом је обухватам, нестварну и лелујаву. Искрцавам се. Мало пристаниште усечено у литицу с кога се комбијем пењемо у брдо, док море и даље остаје у видокругу. И ту, одмах, у крајолику маслина наилазим на обавештење о античком локалитету.
Траг Одисеја дочекује ме. Пењемо се више и више, док нас море не напушта. Не пловимо, а и даље смо на мору. Чудесан осећај лебдења над водом долази до кулминације тек када достижемо тачку с које се море види и с предње и са задње стране.
Итака је мало стеновито вијугаво острво. Његов облик исцртава нестварне линије по мору. Спуштамо се с десне стране у залив у коме се сместио главни град Итаке – Вати. У већем заливу који је пре Ватија, огромна хрид, замишљам сирене на њему, а можда се и Посејдон на њему одмарао. Улазимо у залив у коме је Вати. Љупко место с ниским кућицама различитих боја, распоређеним у неколико редова у брду које се све више издиже, као да показује мору своју снагу. У самом заливу усидрене јахте рано је јутро и још нема граје, тек припрема за дан. Међутим, приметна је радост и мир који обузима. До самог дока рибе поздрављају све који им упуте поглед. Уз сам залив распоређене су таверне, мале и ушушкане, једноставно лепе. Туристи лагано пристижу на доручак. Раздрагани поздрави особља који као да знају сваког од њих већ дуже време. По средини места налази се трг, Агора и ту нас дочекује Хомер који, иако слеп, гледа у море. Поздрављам га и захваљујем му на свему. Мало испод њега на самом доку Одисеј, као да је управо изронио из воде, стамен и леп, издиже се и гази немани с којима се борио и победио. Чудесни Одисеј, витак и висок, краљ камена и коза. Покушавам да му кажем ко сам, док нас туристи с јахти зачуђено посматрају. Правим фотографију на којој се види ласта која се обрушава на нас двојицу. Добар знак, помишљам, у свом сам дому. Настављам шетњу по Ватију, уске улице, мало аутомобила, више мотоцикала. Расцветали олеандри. Раскриљене жалузине. Неколико цркава различитог стила, плаве и жуте. Византијска и грчка застава на свакој, Кавафијеви стихови на улазу у једну. Кавафи се некако придружио осталим грчким божанствима. Вати и радост живота, упркос свему. Желим заувек да останем ту. Посета малом Археолошком музеју потврђује да богови Итаки нису подарили обиље. Ништа од грандиозних кипова, али много фигурица из различитих периода.
Настављамо ка северу острва, напуштамо Вати и залив посред кога се налази острвце Лазарето. Застајемо да још једном с висине осмотримо залив и град. Узано и стрмо парче земље које повезује два краја острва и у њега усечен уски пут. Пењемо се серпентинама. Успут тек по које возило, камен свуда па и по узаном путу. Серпентине у ваздуху, поново осећај лебдења над водом, радост и страх. Попели смо се на врх брда на коме је смештен манастир Катара. Сиромашан манастир, баш као и околина у којој је смештен. Камен и ниско растиње, тек понегде мали маслињаци. У скромној манастирској цркви неочекиван витраж Богородице унутрашњост цркве боји разним бојама, крстим се пред окованом иконом, палим свеће. Следећи мој пример, то чине и остали туристи из групе, махом Британци. Мало изнад манастира је звоник и видиковац с кога се види цела Итака. Пустим крајем настављамо ка Кионију, малој луци на северу острва, пролазимо кроз Ставрос, место за које се верује да је било Одисејев дом, у које ћемо се вратити касније. Киони је потпуно аутентично место, старе архитектуре. Мирна лука за лађе и бродиће који плове око Итаке и са суседних острва. Смештена око залива, усечена у стрма брда. Све што сте на разгледницама и фотографијама видели из Грчке, а опчинило вас је, овде можете видети. Лимунови и мандарине на сваком кораку, огромни хибискуси с као раширени дланови великим цветовима, беле куће с плавим прозорима и вратима, дрвене столице и столови подједнако плави као и врата и прозори, као и карирани столњаци. Потпуно туристичко место. Љубопитљиви погледи локалаца, као да нису већ свикли на посетиоце. Разгледање се брзо завршава, али атмосфера места остаје. У повратку застајемо у луку Фрикес, која је тек два или три километара од Кионија, али делује као да је много, много удаљенија, као да нису на истом острву. Ту као да је време стало. Старије и временом начете куће, окружене утврђењем. Уз само море срушена кућа, на којој само фини гипсани украс одаје некадашњи сјај. У луци тек по који чамац, а у тавернама никога. Баш ту сам мислио да купим сувенир, међутим, безуспешно, у радњи није било никога, нико се није одазивао на моје повике, а нити се ко узнемирио мојим честим уласцима и изласцима из радње. Одустајем, прилазим мору, чисто је и плаво као и увек иако се намичу облаци. У сећање утискујем све што се може, фотографишем оно што је најаутентичније. Некаква туга, одисејевска, осећа се ту, но све лечи поглед на море.
Долазимо у Ставрос. Утисак из Фрикеса се овде понавља, међутим, како је место удаљеније од мора, односно не излази на море иако се види са свих страна, тај утисак је наглашенији. Као да је време стало, те као да ће сам Одисеј проћи улицом или послужити традиционални слаткиш роволу. У центру места налази се црква Преображења Господњег, под чијим сводом се чувају мошти Светог Јоакима Итачког, који је предвидео градњу саме цркве. Жута црква са црвеним куполама доминира местом, док изнутра одаје скромност и сиромаштво.
Преко пута ње је Одисејева биста, на којој је он знатно огрубео, старији, мудрији, уморнији од чекања, него на оној скулптури из Ватија. Поздрављам се са старим Одисејем ћутке, кружим око њега. Недалеко одатле у брдима је локалитет „Хомерова школа“, чију макету видимо управо ту у центру. Меланхолија ме савладава. У врху брда прилепљено село. Кажу живо је. Мени живописно. Човек се каменом поиграо на камену. На камену оживео камен. Црква и њен звоник као да висе с брда, а њихова лепота опчињава и с те раздаљине. Покушавам да замислим шта се све одатле види. Чим и даље ту живе, мештани засигурно виде Бога, свакако ближи су му. Занимљив ми је тај спој античке укорењености и потпуне хришћанске преданости Грка. Као да не постоји разлика, као да је све то потпуно природно. Слатка ровола чију лепљиву слаткоћу разблажавам куглом сладоледа од ваниле. У даљини чујем нечујну преслицу, неуморна Пенелопа тка оно што ће касније да распреда. И чека. Одисеј само што није дошао у село. Нека дође, има ко и да га дочека.
Међутим, одлучио је да ме дочека неки други пут, ако ја дочекам други пут Итаку. Враћамо се у луку с друге стране острва, лебдење над морем се наставља.
Преко мора је Кефалонија, највеће острво у групи јонских острва, коју од Итаке раздваја канал од свега неколико километра. Да ли лебдимо над морем или над небом? Шта је чији одраз ту? Итака, на небу ли је или на мору!? Где сам ја!? Бог Кавафи, ето га поново, на енглеском га чита водич, и на енглеском звучи божански:
„богат оним што на путу стекао си
не очекујући да Итака богатство ти дадне.

Она ти је дала дивно путовање.
Без ње не би ни кренуо на пут.
Но ништа ти више она нема дати.
А ако је сиромашном нађеш, знај преварила те није.
Мудар каквим си постао и с толиким искуствима
схватићеш већ што Итаке значе.“

Након тога, чекајући трајект за Сами, пишем:

 

Повратак на Итаку

Боговима Одисеју и Кавафију

Никада пре нисам био на овом месту
А имам утисак да ми је цели живот ту прошао
Дружећи се са Одисејем
Овде где почиње све наше чекање

Чекати је нама све
А године само тренуци
Уписани у бесмисао брзине пролазности

Верност Времену
Које те води ка
Мудрости схватања да
Бити овде потврда је
Смисла
Да тамо где постоји чекање
Присутна је и нада

Итака, 12. 6. 2024.

Аутор је песник, есејиста и књижевни критичар, аутор књиге песама Свакодневно убијање живота.